Ustav iz 1888.

Krajem 1888. godine kralj Milan Obrenović bio je čovek bez snage da se i dalje opire onome što je dotad uporno odbijao. Iza sebe je imao izgubljen rat sa Bugarskom 1885, težak razvod sa kraljicom Natalijom koji je javnost pratila kao porodičnu sramotu krune, i Narodnu radikalnu stranku koja je iz svake izborne provere izlazila kao ubedljivo najjača politička snaga u zemlji. Stari Ustav iz 1869, takozvani Namesnički, davno je prestao da odgovara političkoj stvarnosti. Milan je pristao na ono što godinama nije hteo — na novi, parlamentarni ustav, koji će zauvek smanjiti vlast krune i podići vlast Narodne skupštine.

Posao je obavila ustavotvorna skupština, sastavljena tako da u njoj sede sve tri velike stranke. Sa jedne strane bili su radikali, sa Nikolom Pašićem i Stojanom Protićem kao glavnim glasovima, koji su tražili širok narodni ustav. Sa druge liberali pod Jovanom Ristićem, iskusnim državnikom još iz kneževskih vremena, kome je bilo stalo do reda i postupnosti. Sa treće naprednjaci, gradska intelektualna stranka koja je dotad bila najbliža kralju. Kralj sam, preko svojih ljudi, pokušavao je da spase što se spasti može od izvršne vlasti. Rezultat je bio kompromis u kome je svaka strana morala da popusti, ali u kome je narodna struja, prvi put posle dugo vremena, dobila više nego što je izgubila.

Šta je ustav doneo

Ustav od 22. decembra 1888. po starom kalendaru uveo je u Srbiju, prvi put doslovno, parlamentarni sistem zapadnoevropskog tipa. Vlada je odgovarala Narodnoj skupštini, ne više samo kralju; ministri su mogli biti smenjeni glasanjem poslanika. Biračko pravo prošireno je na sve odrasle muškarce koji plaćaju neki porez i imaju navršenu dvadeset prvu godinu — što je u tadašnjoj Srbiji značilo ogromnu većinu odraslih muškaraca, jer je zemlja bila seljačka i poreski obveznici su bili gotovo svi domaćini. Uveden je princip tajnog glasanja, čime je sprečen najgrublji oblik pritiska vlasti na birače. Zajemčene su, jasnim ustavnim formulacijama, sloboda štampe, sloboda zbora i udruživanja, kao i druga osnovna građanska prava. Sudstvo je proglašeno nezavisnim, a lokalna samouprava — opštine i okruzi — dobila je svoj prostor van neposredne ruke ministarstva.

Pažljivi posmatrači u Evropi su to primetili. Ustav iz 1888. smatrao se jednim od najslobodoumnijih u tadašnjoj Evropi — barem na papiru. Mali balkanski narod, koji je nezavisnost stekao tek deset godina ranije i kraljevinu proglasio 1882, sada je sebi dao pravni okvir koji je u mnogo čemu odlazio dalje od ustava starijih evropskih monarhija. Tehnički je to bio sjajno napisan dokument: pažljiv u definicijama prava, jasan u podeli vlasti, otvoren ka onome što su pravnici tog doba smatrali modernom državom.

A onda je gotovo odmah krenula priča koja pokazuje kako pisani okvir ne znači mnogo bez zrelih institucija. Već u martu 1889, samo nekoliko meseci posle donošenja ustava, kralj Milan je abdicirao u korist svog trinaestogodišnjeg sina Aleksandra i otišao iz zemlje. Postavljeno je namesništvo, u kome je glavnu reč imao Jovan Ristić, i pod tim namesništvom radikali su prvi put ozbiljno ušli u vlast — vladali su, padali, dolazili ponovo, učili državni posao iz prve ruke. Period od 1889. do 1893. bio je, uz sve unutrašnje sukobe, vreme u kome je novi ustav stvarno radio.

Tada je, aprila 1893, mladi Aleksandar — jedva sedamnaestogodišnji — državnim udarom zbacio namesnike i sam preuzeo vlast. Sledeće, 1894, povukao je još radikalniji potez: ukinuo je Ustav iz 1888. i vratio stari Ustav iz 1869. Učinio je to dekretom, mimo svake ustavne procedure, oslonjen na vojsku i na očev savet iz pozadine. Sedam godina kasnije, 1901, doneće sopstveni „Aprilski ustav”, dvodomni i znatno manje slobodouman od onog koji je ukinuo. Pravo trajanje Ustava iz 1888, dakle, svodi se na svega šest godina od donošenja do ukidanja.

Ipak, njegov duh nije nestao. Sledećih decenija ustav iz 1888. ostao je referentna tačka srpskih demokrata kao primer onoga što je već jednom bilo moguće. Posle Majskog prevrata 1903, kada je dinastija Karađorđević vraćena na presto, novi ustav je u osnovi obnovio rešenja iz 1888, sa izmenama koje je tražilo novo vreme — i upravo se to često smatra početkom kratkog srpskog parlamentarnog zlatnog doba do Prvog svetskog rata. Politički, dakle, ustav je posle smrti dobio drugi život.

Pošteno je reći i ono što se inače rado prećutkuje. Radikali, koji su u opoziciji godinama tražili širok narodni ustav, kada su sami došli na vlast nisu uvek poštovali ono što su tražili od drugih — pritisci na sudove, na štampu i na lokalne vlasti dešavali su se i pod njihovim ministrima. Ustav iz 1888. ostaje, uprkos tome, najsvetlija tačka srpskog ustavnog razvoja devetnaestog veka: dokaz da je Srbija već tada bila politički zrela za parlamentarnu demokratiju i istovremeno opomena da ni najbolji pisani dokument ne može sam, bez institucija i bez navika, da odbrani slobodu od one ruke koja je hoće povući nazad.