Politički život i stranke

Kada je Srbija 1878. godine na Berlinskom kongresu dobila punu nezavisnost, a 1882. proglašena za kraljevinu, izgledalo je da je politički okvir konačno na svom mestu: Ustav iz 1869, prošireni i dopunjeni 1888, Narodna skupština, podeljene vlasti, pisani izborni zakon. U stvarnosti je tek tada počeo težak i često neuredan posao — da se taj okvir napuni sadržajem, da se stvore stranke, novine, politička kultura i navika da se vlast i opozicija smenjuju bez puške. Sledeće dve decenije, od početka 1880-ih do prevrata 1903, biće upravo to: vreme u kojem srpski parlamentarizam postoji na papiru, ali se istovremeno bori za vazduh sa dvorom, sa sopstvenom nezrelošću i sa stranačkim strastima koje često idu preko ivice.

Politički život kristališe se oko tri stranke koje će dugo ostati glavni igrači. Narodna radikalna stranka, osnovana 1881. pod neformalnim vođstvom Nikole Pašića, oslanja se na seljaštvo — onu većinu koja čini i biračko telo i vojsku. Njen program traži opštinsku samoupravu, jeftinu i blisku državu, slobodu štampe i okupljanja, a u spoljnoj politici naglašava bliskost s Rusijom. Liberalna stranka, koju vodi Jovan Ristić, naslednik je „mladokonzervativaca” iz šezdesetih godina; njeno uporište je viša birokratska klasa, gradski činovnici i obrazovani sloj, a politički ton joj je ustavotvoran i, u spoljnim odnosima, više okrenut Britaniji nego drugima. Napredna stranka, koju 1880. okupljaju Milan Piroćanac, Milutin Garašanin i Čedomilj Mijatović, najmanja je od tri, ali intelektualno gusta — okrenuta zapadnim institucionalnim modelima, sklona Austro-Ugarskoj iz pragmatičnih razloga i bliska kralju Milanu.

Skupština, dvor i izborna kutija

Svaka stranka ima svoj glasnogovornik. „Samouprava” je radikalska, „Srpska nezavisnost” liberalna, „Videlo” napredna. Listovi se međusobno svađaju oštrije nego što je do tada bio običaj u javnoj reči — sa optužbama za izdaju, korupciju, kukavičluk, prodaju strancima. Polemike povremeno klize u grubost i, u uličnim događajima, u nasilje. Taj prvi politički gorak ton biće obeležje epohe. Skupština se često raspušta, izbori se ponavljaju, pa kralj smenjuje vladu i pre nego što novi parlament završi prvo zasedanje. Izborni zakon menja se nekoliko puta, granice okruga prekrajaju se — onim što bi se danas nazvalo „dženderingom” — kako bi se jednoj ili drugoj strani obezbedila većina.

Sukob dvora i radikala glavni je ton 1880-ih i 1890-ih. Kralj Milan, koji od 1882. nosi krunu, nepoverljiv je prema seljačkoj masi koju radikali okupljaju i prema njihovoj otvorenoj naklonosti Rusiji. Posle radikalske pobune u Timočkoj krajini 1883, takozvane Timočke bune, sledi oštro suđenje, izrečene su smrtne kazne i dugi zatvori, a Pašić beži u inostranstvo. Kralj se naslanja na napredne, a kasnije, kao kompromis, prihvata radikalski Ustav iz 1888. — najliberalniji srpski ustav 19. veka, sa proširenim pravom glasa i jasnijom parlamentarnom odgovornošću vlade. Već 1894, posle Milanove abdikacije i u vladi sina Aleksandra, taj ustav se ukida i vraća se stari iz 1869. Godine 1901. mladi kralj donosi sopstveni, takozvani „Aprilski ustav”, uvodeći i dom narodnih poslanika i Senat — pokušaj da se sile uravnoteže pod krunom.

Treba odmah reći ono što se često zaboravlja: biračko pravo u celom ovom periodu nije bilo opšte. Glas je imao odrasli muškarac koji je plaćao određeni iznos neposrednog poreza; žene nisu imale pravo glasa, a deo siromašnog seljaštva i radnika ostajao je ispod cenzusa. Iako su radikali, kao masovna stranka, neprestano gurali ka širenju prava glasa, izborno telo je tokom 1880-ih i 1890-ih ipak bilo znatno uže od onoga što bismo danas razumeli pod „narodnom voljom”. Brojanje glasova bilo je često sporno; izbore su pratili neredi, naročito 1893. i 1899, a vojska i žandarmerija povremeno su intervenisale u biračkim mestima. Država u nekoliko navrata klizi ka autoritarnim merama — cenzuri štampe, vanrednim sudovima, hapšenju opozicije — pa se posle pritiska vraća u ustavne okvire.

Tenzija dostiže vrhunac 1899. godine, kada je na bivšeg kralja Milana, tada zapovednika vojske, izvršen takozvani Ivanjdanski atentat. Krivica je, bez čvrstih dokaza, prebačena na radikale; usledili su masovna hapšenja, vanredno suđenje i prisilan udar na čitavu stranku. Pašić je osuđen, pa pomilovan; deo radikalskog vrha provešće mesece u zatvoru. Slika je jasna: dvor, kada se oseti ugroženim, ne preza od korišćenja sudstva i vojske protiv političkih protivnika, a stranke, sa druge strane, povremeno upliću tajne dogovore i veze sa stranim dvorovima. Borba se ne vodi samo između stranaka; vodi se i, jednako oštro, između stranaka i krune.

Iz današnje perspektive, srpski parlamentarizam ovog perioda najtačnije se opisuje kao stvaran, ali nedozreo. Institucije postoje, ali ih svi učesnici — i kralj i stranke — koriste taktički, koliko im trenutno odgovara. Stranke su organizovane oko ličnosti više nego oko trajnih programa; vlade su kratke, ministarske krize česte; sudstvo nije nezavisno onoliko koliko ustavi obećavaju. Ipak, u tim teškim godinama izgrađene su navike koje će se tek posle Majskog prevrata 1903. razviti u ono što se često naziva „zlatnim dobom” srpskog parlamentarizma. Bez sukoba, gerimanderinga, smenjivanja ustava i Ivanjdanskih suđenja iz ovog perioda ne bi bilo ni one zrelije, slobodnije politike koja dolazi posle. Pošteno gledano, dvadeset godina između Berlinskog kongresa i prevrata nisu bile demokratska idila, ali jesu bile škola — često surova — iz koje je srpska država izašla sa stranačkim sistemom, politički pismenom javnošću i jasnom svešću da se vlast u modernoj zemlji ne osvaja samo na bojištu, već i u skupštinskoj sali.