Radikali i Nikola Pašić

U januaru 1881. godine, u Kragujevcu, izašao je prvi broj lista „Samouprava”. U njemu je objavljen programski manifest jedne nove stranke — Narodne radikalne. Ime je biralo stranu unapred. Radikali nisu želeli da budu još jedna grupica činovnika i advokata oko kneza, kakve je dotadašnja srpska politika već dobro poznavala; želeli su da menjaju temelje. Bili su to mahom mlađi ljudi, deca seoskih i palanačkih kuća, koja su se školovala u Cirihu, Petrogradu i drugim središtima evropske levice, a vratila se u kneževinu sa knjigama Černiševskog, Bakunjina i ruskih narodnjaka u prtljagu. Iz domaće tradicije nasledili su misao Svetozara Markovića, umrlog 1875. godine — i njegov pogled na opštinu i seljaka kao na pravu osnovu države.

Među osnivačima bila su tri imena koja će se ponavljati. Pera Todorović — pero stranke, novinar oštrog jezika, pisac „Samouprave” i kasnije, posle Timočke bune, jedan od retkih koji će o tom slomu progovoriti otvoreno. Pera Velimirović — inženjer i organizator. I Nikola Pašić, rođen 1845. u Zaječaru, takođe inženjer po obrazovanju, ćutljiv, strpljiv čovek bez govorničkog dara, ali sa neobičnim osećajem za to kako se ljudi okupljaju, drže na okupu i čekaju pravi trenutak. Pašićev stil bio je opisan tačno jednom rečenicom koja će ga pratiti ceo vek — „čekati i sačekati”. U politici koja je u Srbiji često bila prgava i nestrpljiva, to je bila retka osobina.

Program radikala bio je jasan. Tražili su opštinsku samoupravu — da seoska i varoška opština sama bira svoje organe, a ne da ih postavlja iz Beograda ministarstvo unutrašnjih dela. Tražili su šire pravo glasa, novi, demokratski ustav, smanjenje stalne vojske i osnaživanje narodne, jeftinije i manje sklone slepom izvršavanju tuđe volje. U spoljnoj politici bili su rusofili, naslonjeni na pravoslavnu i slovensku tradiciju, što ih je dovodilo u sukob sa Milanovom prozapadnom, austrijski oslonjenom linijom. Tako sastavljen, program je u kneževini koja je tek izašla iz Berlinskog kongresa pao na izuzetno plodno tlo. Seljaštvo, koje je nosilo poreze i vojnu obavezu, prepoznalo je u radikalima nekoga ko govori njegovim jezikom. Učitelji, sveštenici po selima, sitni trgovci po varošima — sloj koji je činio kičmu unutrašnjosti — dobili su svoju stranku.

Sukob sa krunom i Timočka buna

Brzina kojom su radikali rasli iznenadila je sve. Već na prvim izborima u kojima su učestvovali pokazali su da nisu samo glasno novinarsko jezgro, nego stranka sa lokalnim organizacijama, ljudima u svakom srezu, sa novinama koje stižu i u zabačena sela. Bila je to, u modernom smislu, prva masovna srpska politička stranka — ne klub uglednika, nego mreža. Knez i kasnije kralj Milan to je dobro video. U sukobu oko ustava, oko vojske, oko pravca u spoljnoj politici, kruna je u radikalima prepoznala protivnika koji se ne može lako kupiti ni umiriti. Vrh tog sukoba došao je u jesen 1883, u istočnoj Srbiji. Vlada je naredila razoružavanje narodne vojske i predaju starih pušaka; po Timoku je izbila pobuna. Da li su je radikali organizovali ili samo zatekli — istoričari se još uvek razilaze. Vlast je, međutim, brzo donela presudu: radikali su krivci, vođe se sude kao buntovnici.

Posledice su bile teške. Streljanja u Zaječaru, dugotrajne robije, zabrana stranke, lomljenje lokalnih organizacija. Pašić, koga je vojni sud osudio na smrt u odsustvu, prebegao je preko granice, najpre u Bugarsku, gde će provesti godine u izgnanstvu. Stranka je naizgled bila slomljena. A ipak, baš taj udar učvrstio je u javnoj svesti sliku radikala kao narodnih mučenika — onih koji su zbog seljaka platili krvlju. Kada je 1888. donet novi, znatno demokratičniji ustav, a sledeće godine kralj Milan abdicirao u korist maloletnog Aleksandra, radikali su se vratili u zemlju i u vlast. Pašić je tih godina bio amnestiran, izabran, postao predsednik vlade — i krenuo na put koji će ga, sa nekoliko prekida, držati u srpskoj politici sve do smrti 1926.

Kakav je čovek bio na čelu te stranke, najbolje govori sledećih četrdeset godina. Pašić je preživeo trojicu vladara, dve dinastije, dva svetska rata i raspad jedne države, da bi učestvovao u stvaranju druge. Vodio je srpsku vladu u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, predstavljao Srbiju u pregovorima koji su 1918. doveli do ujedinjenja, i bio prvi predsednik vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve to nije bilo plod blistavih govora — Pašić je u skupštini govorio retko i kratko — nego dugog, gotovo seljačkog strpljenja, sposobnosti da se sluša, da se ne odgovara odmah, da se sačeka da se prilike same okrenu.

Ipak, bilo bi nepošteno ostaviti samo svetlu sliku. Stranka koja je u osamdesetim godinama bila glas seljaka i opštine kasnije nije ostala imuna na sopstveni uspeh. Sa godinama na vlasti došli su i klijentelizam, postavljanja po srodstvu i po stranačkoj liniji, sklonost da se opozicija pritiska sredstvima koje je nekada osuđivala. Pašićev lični autoritet, koji je u opoziciji bio dragocen, u dugim godinama upravljanja imao je i autoritarnu stranu. To su istoričari kasnije ispisivali pošteno, ne da bi umanjili značaj, već da se ne bi zaboravilo: prva masovna srpska stranka donela je u zemlju i demokratiju i njene zamke. Ono što je osamdesetih u Kragujevcu počelo kao manifest mladih povratnika iz Ciriha postalo je za jedan ljudski vek glavni tok srpske politike — sa svim što takav uspeh nosi.