Timočka buna

U jesen 1883. godine, u krajevima oko Timoka — u Crnorečkom, Krajinskom i Banjskom okrugu — selo se diglo protiv sopstvene vlade. Povod je bio naizgled tehnički, gotovo administrativni: odluka da se seljacima oduzmu stare puške, pretežno „kremenjače“ zaostale iz srpsko-turskih ratova, i da se time dovrši reforma vojske i razoružanje paramilitarnih elemenata u zemlji. Vlada Milana Piroćanca, sastavljena od ljudi Napredne stranke, na to je gledala kao na razuman korak modernizacije. Selo je na isto gledalo sasvim drugačije — puška je u domu bila porodični amanet, znak časti i dokaz da je kuća učestvovala u nedavnim ratovima protiv Osmanlija. Tu se sukobio jedan beogradski zakon sa jednim seljačkim osećanjem.

Da bi se taj sukob razumeo, mora se imati u vidu šta je Srbija u tom trenutku bila. Posle berlinskog kongresa 1878. i proglašenja kraljevine 1882, mlada država ulazila je u period brze birokratske izgradnje — nova vojska po evropskom uzoru, novi poreski sistem, novi sudovi, prve železnice. Naprednjaci su tu modernizaciju sprovodili odlučno, ponekad i nestrpljivo, oslonjeni na kralja Milana i na austrougarsku političku orijentaciju. Naspram njih, u istoj toj 1881. godini bila je osnovana Narodna radikalna stranka, sa Nikolom Pašićem i Perom Todorovićem na čelu, koja je narastala upravo u onim krajevima — istočnoj Srbiji, Pomoravlju, Timoku — i koja je u svom programu spajala narodnu samoupravu, nepoverenje prema činovniku iz Beograda i odbrambeni odnos prema selu.

Kada su krajem oktobra 1883. u timočke sreze stigli organi vlasti da preuzmu puške, na više mesta dočekani su otporom. Otpor se proširio brže nego što je iko očekivao. U svega nekoliko dana pristupilo mu je nekoliko hiljada ljudi — seljaci sa svojim oružjem, mahom oni isti koje je vlast želela razoružati. Pobunjenici su zauzeli pojedine opštine, razoružali žandarme, prekinuli telegrafske linije; čuli su se i pojedinačni pozivi na svrgavanje vlade. Ipak, pokret je od početka bio bez jasnog vojnog vođstva i bez jedinstvenog plana — više roj ogorčenih sela nego organizovana vojska.

Slom i represija

Vlada je odgovorila brzo i odlučno. Iz Beograda i Niša upućene su redovne vojne jedinice, sa topovima i konjicom. Sukobi su trajali svega nekoliko dana — kod Knjaževca i u okolini Zaječara, pobunjenici su razbijeni gotovo bez prave bitke. Mnogi su pobegli u šume i preko granice u Bugarsku; oni koji su uhvaćeni odvedeni su u Zaječar, gde je u rekordnom roku organizovan prevremeni sud, jedna vrsta ratnog suda nadležnog za pobunjenike. Suđenja su tekla kratko, a brojke su bile teške: više od osam stotina ljudi optuženo je, devedeset četvorica osuđena na smrt, dvadeset jedan stvarno streljan. Među streljanima su uglavnom bili seljaci i nekoliko sreskih radikalnih prvaka.

Vlada je odmah ponudila i političko objašnjenje cele stvari. Po njoj, nije reč o seljačkom otporu, nego o organizovanoj „radikalnoj pobuni“ protiv države. Optuženi su, pored neposrednih učesnika, i vodeći ljudi Narodne radikalne stranke — Pašić, Pera Todorović, niz poslanika i odbornika. Nikola Pašić je na vest o hapšenjima pobegao preko granice u Bugarsku, gde će u izgnanstvu provesti više godina, sve do amnestije 1889. Pera Todorović, koji je uhvaćen, osuđen je na smrt, pa potom pomilovan; mlađi prvak Aca Stanojević uspeo je da pobegne, a kasnije, takođe amnestiran, vratio se u javni život. Time je radikalsko vođstvo na neko vreme bilo razbijeno, ali ne i uništeno — naprotiv, mit o nepravednoj odmazdi učvrstiće stranku u narednoj deceniji.

Pitanje koliko je buna stvarno bila „radikalska“ ostaje predmet stručne rasprave. Većina današnjih istoričara prihvata stav da je u svom jezgru pokret bio pretežno stihijska seljačka reakcija na konkretan zahvat vlasti — oduzimanje pušaka — i na opštije osećanje da Beograd seljaka pretvara u objekat reformi a ne u građanina. Istovremeno, ne treba zatvarati oči pred činjenicom da su radikali u istočnoj Srbiji imali duboke korene, lokalne odbore i poslanike, i da je njihova kritika vlade na narod delovala otrežnjujuće. Negde između te dve istine — spontane narodne ljutnje i prisutne, ali ne dovoljno organizovane stranačke mreže — verovatno leži stvarno objašnjenje. Tvrdnja vlade da je sve bila čista zavera Pašićevih ljudi danas se uglavnom smatra preteranom, namenjenom političkom obračunu.

Posledice Timočke bune nadrastaju njen kratak trenutak. Sa jedne strane, kralj Milan i naprednjaci dobili su trenutni vojni i sudski trijumf — pokazali su da država ima snagu da uguši pobunu i kazni je primerno. Sa druge, otvorili su ranu koja se neće zaceliti: porodice streljanih, sela koja su pamtila vešala, izgnani prvaci u Sofiji — sve je to ulazilo u narodnu memoriju kao priča o nepravedno prolivenoj krvi. Narodna radikalna stranka iz tog je iskustva izašla teža za nekoliko stotina svojih ljudi, ali i ojačana kao moralni rival dvoru. Sukob koji će u narednim decenijama obeležiti srpsku politiku — između Obrenovića i radikala, između birokratske modernizacije odozgo i narodne samouprave odozdo — dobio je u oktobru 1883. svoj prvi krvavi obris. Timočka buna bila je upozorenje da brzina reformi, ako preskoči ono što selo doživljava kao svoju čast, ume da plati visoku cenu.