Izgradnja državnih institucija

Dok se na površini srpske politike četrdesetih i pedesetih godina devetnaestog veka odvijala bučna borba ustavobranitelja sa Obrenovićima i međusobno, ispod te buke tekao je drugi, mnogo tiši proces. U dve decenije Srbija je prestajala da bude ono što je do tada bila — patrijarhalna kneževina u kojoj je presuda izlazila iz usta jednog čoveka, gde su porez i vojska zavisili od kneževe volje, a uprava se vodila preko ličnih ljudi gospodara Miloša. Na njeno mesto polako je stupala druga država: birokratska, sa stalnim sudovima, pisanim zakonima, ministarstvima i činovnicima koji su za platu radili posao po pravilu, a ne po naklonosti.

Prvi i možda najvidljiviji prelom dogodio se u sudstvu. Pod Milošem je pravdu, u poslednjoj instanci, delio knez sam — često usmeno, na osnovu sopstvenog osećanja i nasleđenog običaja. Taj obred lične kneževe pravde, koji je seoski svet razumeo i čak voleo, ustavobranitelji su svesno ukinuli. Na njegovo mesto došla je trostepena lestvica stalnih sudova: okružni sudovi u sedištima okruga sudili su u prvom stepenu, apelacioni sud u Beogradu bio je drugi stepen, a kao vrhovna, kasaciona instanca uspostavljen je Vrhovni sud. Sudije su sve više bili ljudi sa formalnim pravnim obrazovanjem, najčešće stečenim u Habzburškoj monarhiji, a njihove presude počele su da se obrazlažu pismeno, sa pozivanjem na članove zakona.

Da bi takvi sudovi mogli da rade, bio je potreban zakon. Godine 1844. donet je Građanski zakonik Kneževine Srbije, delo Jovana Hadžića, pravnika rođenog u Sremu i školovanog u Pešti i Beču. Hadžić je u osnovi preuzeo austrijski Allgemeines bürgerliches Gesetzbuch iz 1811. godine — jedan od najuglednijih evropskih građanskih zakonika tog doba — i prilagodio ga srpskim prilikama, pre svega zadružnoj svojini i pravoslavnom porodičnom pravu. Zakonik je pisan staloženim jezikom, sa jasno numerisanim paragrafima, i postao je jedan od najznamenitijih pravnih spomenika srpske istorije. Ostao je na snazi sve do posle 1918. godine, dakle skoro tri četvrtine veka, i prešao je iz Kneževine u Kraljevinu i potom u novu jugoslovensku državu kao činjenica koju nijedan režim nije lako dirao. Krivični zakonik donet je nešto kasnije, 1860, ali u istom duhu evropske kodifikacije.

Popečiteljstva, okruzi, činovnici

Uprava je dobila modernu kičmu. Pojavila su se ministarstva — u tadašnjoj srpskoj terminologiji popečiteljstva — za unutrašnje poslove, pravosuđe, finansije, prosvetu, vojsku i inostrane poslove. Svako popečiteljstvo imalo je svoga starešinu, kancelariju, pisare i propisani delokrug rada. Zemlja je bila podeljena na okruge, na čijem su čelu stajali okružni načelnici; okruzi su se delili na srezove sa sreskim kapetanima, a na najnižem nivou ostajale su opštine sa seoskim knezovima i kmetovima. Po prvi put je naredba iz Beograda mogla, makar u načelu, da stigne pisanim putem do svakog sela i da se vrati nazad sa izveštajem o izvršenju.

Da bi ta mašina radila, pojavio se sasvim novi društveni sloj — činovništvo. To su bili ljudi koji su od države primali stalnu platu, nosili određeno zvanje, polagali zakletvu i napredovali po službenoj lestvici. Mnogi su školu završili u Sremskim Karlovcima, Pešti ili Beču, kasnije sve više u Parizu, Berlinu i Rusiji, i u Srbiju su sa sobom donosili evropske navike — uredne spise, dvojnu administraciju, vođenje protokola. Otuda i izraz „činovnička država” koji će istoričari upotrebljavati za Srbiju druge polovine veka: zemlja u kojoj je obrazovani službenik, a ne više vojvoda ili seoski starešina, postao glavna figura u svakodnevnom susretu seljaka sa vlašću. Uz upravu je išla i policija, koju je organizovao Ilija Garašanin — disciplinovana, sa mrežom poverenika, prvi put sposobna da nadgleda i mestima daleko od prestonice. Bila je to osnovna poluga ustavobraniteljskog poretka.

Uz institucije rastao je i materijalni okvir države. Postavljene su prve telegrafske linije, organizovana je redovna pošta sa markama i raspisanim taksama, počelo se sa popravkom puteva i podizanjem mostova preko reka koje su do tada značile granicu između susednih sela. Ništa od toga još nije bilo evropski razmah; bila je to skromna mreža, često u kvaru, ali je po prvi put postojala kao sistem, a ne kao niz pojedinačnih kneževih darova.

Treba reći pošteno i ono što se u kasnijim, slavopojnim prikazima često prećutkivalo. Birokratija nije bila samo napredak. Sa stalnim sudovima i pisanim zakonima u seosko domaćinstvo ušao je porez koji se ne može isprositi, taksa koja se ne može zaobići i činovnik koji traži potpis i pečat. Mnogi seljaci, navikli na neposredni, makar i samovoljni odnos sa Milošem, novu državu osetili su pre svega kao teret — kao tuđu, gradsku silu koja zna da piše i traži, a slabo zna kako se živi u brdu. Bune protiv „pisara” i poreznika obeležile su čitavu drugu polovinu veka. Modernizacija je u Srbiji, kao i drugde u Evropi, plaćana stvarnim novcem i stvarnim nezadovoljstvom.

Pa ipak, gledano sa razdaljine, ono što su ustavobranitelji izgradili u sudstvu, upravi i zakonima jeste odluka po važnosti ravna bilo kojoj bici iz srpske istorije. Tu je, mnogo više nego u dinastičkim svađama, presečeno staro i započeto novo. Te institucije nadživele su i same ustavobranitelje, i povratak Obrenovića, i kasniji dolazak Karađorđevića na presto. Sudovi su nastavili da rade po Hadžićevom zakoniku, popečiteljstva su prerasla u ministarstva, okruzi i srezovi su, sa izmenama, ostali okvir uprave sve do dvadesetog veka. Kneževina, makar i nedemokratska, postavila je u te dve decenije kostur moderne srpske države — i sve što je iz nje kasnije izraslo, izraslo je upravo na tom kosturu.