Maloletni Milan i namesništvo

Kada je 10. juna 1868. godine, po starom kalendaru, knez Mihailo Obrenović ubijen u Košutnjaku, srpska država se preko noći našla pred pitanjem na koje nije imala spreman odgovor. Mihailo je bio bez muške dece. Ustavobraniteljska i namesnička iskustva iz prve polovine veka pokazala su koliko brzo prekid dinastije ume da otvori vrata stranom uplitanju i unutrašnjim podelama. Sat vremena posle pucnjeva u Topčideru, na sednici u beogradskoj tvrđavi, vojni ministar i general Milivoje Petrović Blaznavac iznenadio je sve okupljene tako što je sa vojskom već iza sebe predložio jedino moguće, a istovremeno najmlađe rešenje — kneževski presto da pređe na Mihailovog sinovca Milana.

Milan je tada imao četrnaest godina. Rođen je 22. avgusta 1854. u Mărășeștiju u Moldaviji, kao sin Miloša Obrenovića mlađeg — brata kneza Mihaila — i Marije Katardži, žene iz rumunsko-moldavske vlasteoske kuće poznate po neobičnom temperamentu i burnom privatnom životu. Sa ocem koji je rano umro i majkom čije su prilike bile sve drugo samo ne sređene, dečak je odrastao više po tuđim kućama nego u sopstvenoj. Za Srbiju je on bio gotovo nepoznat: ime Obrenović je nosio, krv je nesporno bila, ali politički kapital nije imao nikakav. Upravo to je Blaznavcu išlo u prilog. Maloletan knez značio je da neko drugi mora vladati u njegovo ime, a to „neko drugi” imalo je vremena da se pripremi.

Velika narodna skupština, sazvana u Beogradu, već 20. juna, odnosno 2. jula po novom kalendaru, izabrala je Milana za kneza i potvrdila trojicu namesnika koji će vladati do njegovog punoletstva. Bila su to tri vrlo različita čoveka. Prvi i bez ostatka glavni bio je sam Blaznavac — general, organizator vojske iz Mihailovog doba, čovek navikao na zapovedanje. Drugi je bio Jovan Ristić, mlad za to mesto i tek započete karijere, ali već poznat kao oštar diplomata i pisac, čovek od ideja koji će kroz naredne decenije biti jedan od najuticajnijih političara srpske kneževine i kraljevine. Treći, Jovan Gavrilović, bio je stari državni činovnik i pisac, ugledan i mio, ali pre svega ceremonijalna figura koja je svojim potpisom davala stabilnost ostaloj dvojici.

Vladavina trojice

Namesništvo je u suštini nastavilo Mihailovu institucionalnu politiku, ali bez njene najambicioznije strane. Ilija Garašanin, tvorac balkanskog saveza i čovek koji je sanjao oslobodilački rat protiv Turske, već je bio penzionisan i u politiku se nije vraćao. Velika diplomatska mreža sa Crnom Gorom, Grčkom i Rumunijom, splićena šezdesetih, ostavljena je da tinja, ali ne i da se aktivira. Namesnici su procenili da Srbija u tom trenutku nema snage za rat, niti da Evropa, posuvraćena sopstvenim posledicama francusko-pruskog rata 1870–1871, ima volje da podrži novi balkanski potres. Spoljna politika postala je oprezna i suzdržana, sa pažljivim održavanjem dobrih odnosa sa Rusijom kao stalnim osloncem, a sa Portom u onoj meri u kojoj je vazalni odnos to zahtevao.

Najvažniji unutrašnji potez namesništva bilo je donošenje novog ustava 1869. godine — dokumenta koji će dobiti zasebnu lekciju, ali koji već ovde treba pomenuti. Ustav je bio kompromis: davao je knezu i vladi široka ovlašćenja, ali je istovremeno uveo redovnu Narodnu skupštinu i ograničio dotadašnju neograničenost vrha. Ristić, koji je u njegovom oblikovanju imao glavnu reč, smatrao je da je to onoliko parlamentarizma koliko Srbija tada može da podnese; protivnici sa liberalne strane prigovorili su da je premalo. Sud će zavisiti od toga sa koje se strane gleda — sigurno je samo da su namesnici svesno odlučili da prošire institucionalni okvir, ali da zadrže suštinu vlasti u rukama uskog kruga.

Ekonomski život se nastavio bez većih trzavica, ali i bez naročitog ubrzanja. Srbija je ostala pretežno seljačka zemlja, sa tankim slojem činovništva, oficira i trgovaca u nekoliko gradova. Železnice, banaka i industrije gotovo da nije bilo, a državni budžet je pažljivo balansirao između otplate dugova i izdržavanja vojske. Mladi knez u međuvremenu je sazrevao izvan zemlje. Deo svog školovanja proveo je kod kuće, sa odabranim učiteljima, a od 1869. do 1870. boravio je u Parizu, gde je upoznao zapadni svet, francusku kulturu i način života koji će, dobro ili loše, ostaviti dubok trag na njegov karakter. U Beograd se vraćao kao gost na sopstvenom prestolu, dok su tri namesnika nastavljala da odlučuju u njegovo ime.

Treba pošteno reći: namesništvo od 1868. do 1872. godine bilo je jedan od retko skladnih perioda srpske politike. Nije bilo prevrata, ni državnog rata, ni dramatičnih obračuna. Blaznavac je do svoje smrti 1873. — koja će uslediti ubrzo posle predaje vlasti — držao vojsku i upravu pod čvrstom rukom; Ristić je polako preuzimao primat u civilnim poslovima; Gavrilović je obezbeđivao kontinuitet i miran ton. Kada je 22. avgusta 1872. Milan napunio osamnaest godina i po ustavu postao punoletan, prenos vlasti obavljen je glatko, u nekoliko dana, bez najmanjeg incidenta. To je u srpskoj istoriji devetnaestog veka više izuzetak nego pravilo, i sam taj podatak govori o kakvoj se trojici radilo. Ali isti period nosi i svoju senku — konzervativan oprez prema širem parlamentarizmu, dominaciju malobrojne elite, i navike vladanja iza zatvorenih vrata koje će mladi Milan vrlo brzo prihvatiti kao svoje.