Balkanski savez kneza Mihaila

Pošto je 1867. godine, mirnim putem i bez ispaljenog metka, izdejstvovao predaju poslednjih turskih gradova u Srbiji, knez Mihailo Obrenović okrenuo se ka onome što je smatrao prirodnim nastavkom tog uspeha — širem oslobođenju balkanskih hrišćana. Srbija je bila vazalna kneževina, mala i siromašna, ali je u njegovoj viziji trebalo da postane organizacioni stožer regije. Iza te zamisli stajao je i stari spis — „Načertanije” Ilije Garašanina iz 1844, koje je Srbiji namenjivalo ulogu balkanskog Pijemonta, sile koja okuplja srodne narode kao što je Sardinija okupljala Italijance. Dve decenije kasnije Garašanin se, sada kao prvi ministar i ministar inostranih dela, prihvatio da tu ideju prevede u konkretne ugovore.

Prvi korak učinjen je prema Crnoj Gori. U leto 1866. potpisan je tajni savez sa knjazom Nikolom I Petrovićem — ugovor o uzajamnoj pomoći u slučaju rata sa Turskom. Cetinje je obećalo da će dići ustanak u Hercegovini i severnoj Albaniji, Beograd da će izvesti glavnu vojnu akciju ka Bosni i Staroj Srbiji. Reči su bile odlučne, ali su obe strane znale da je realna izvodljivost ograničena: Crna Gora je bila gotovo bez novca i bez moderne vojske, a Srbija je svoju armiju tek gradila. Vrednost tog ugovora bila je više politička nego vojna — prvi put su dve srpske države stale, makar na papiru, iza zajedničkog plana.

Najvažniji deo mreže sklopljen je sledeće godine s Grčkom. U avgustu 1867. srpski i grčki izaslanici potpisali su u Vesleu, kod Marijenbada, savez kojim su se obe strane — kneževina i kraljevina — obavezale da, ako jedna zaratu sa Osmanskim carstvom, druga uđe u rat na njenoj strani. Predviđalo se da Srbija povede operacije u Bosni i Staroj Srbiji, a Grčka u Epiru i Tesaliji; sporazum je dopunjen vojnom konvencijom 1868. godine. Sa kraljem Đorđem I, mladim danskim princem koga su Atinjani izabrali samo nekoliko godina ranije, Mihailo je delio i lični interes — i njegov i Đorđev tron osetljivo su zavisili od velikih sila. Sledeće, 1868. godine, Beograd je postigao i sličan, opštije postavljen sporazum sa Rumunijom kneza Karla I.

Bugari, prepreke, kraj

Posebnu nit u ovoj mreži činili su odnosi sa bugarskim revolucionarnim krugovima. Bugari u to vreme još nisu imali svoju državu; njihova nacionalna inteligencija živela je u emigraciji, mahom u Rumuniji i Srbiji. Beograd je tolerisao, a delimično i pomagao bugarsku „legiju” — naoružane dobrovoljce koji su se obučavali na srpskom tlu. Sa njihovim vođama, među kojima su bili pisac Ljuben Karavelov i kasnije čuveni revolucionar Vasil Levski, vođeni su razgovori o usklađivanju budućeg ustanka. Plan je u celini ličio na koreografiju: srpska vojska sa zapada, grčka sa juga, crnogorska iz Hercegovine, bugarski ustanak u zaleđu, rumunska podrška sa Dunava — Turska bi se, prema toj zamisli, suočila sa nekoliko frontova istovremeno i ne bi smela dovoljno trupa da prebaci ni na jedan.

Prepreke su, međutim, bile jednako stvarne koliko i sama vizija. Prva je bila nesaglasnost interesa. Grčki krug oko Atine smatrao je Makedoniju, deo Trakije i Epir prirodnim grčkim prostorom; isti taj prostor srpska politika gledala je kao deo Stare Srbije i južnih oblasti koje treba osloboditi pod beogradskim okriljem. Bugari, koji su u to vreme tek formirali zaokruženu nacionalnu ideju, smatrali su Makedoniju bugarskom — što će se nekoliko decenija kasnije pretvoriti u jednu od najtežih sporova balkanske istorije. Druga prepreka bila je odnos velikih sila. Ni Beč, koji je Bosnu već smatrao svojom budućom interesnom sferom, ni Petrograd, koji je hteo da kontroliše svaki pravoslavni pokret, nisu želeli opštebalkansku revoluciju koju ne bi sami vodili. Treća prepreka bila je novac: nijedna od balkanskih država nije imala finansijski kapacitet za dug rat.

Razgovori su se vodili, ugovori potpisivali, ali do koordinisanog ustanka nikada nije došlo. Najkrupniji udarac celom planu zadat je u maju 1868. godine u Košutnjaku, kada je knez Mihailo ubijen u atentatu. Garašanin je ubrzo posle toga sklonjen s vlasti; namesništvo koje je preuzelo poslove u ime malolentog Milana okrenulo se drugim, hitnijim prioritetima — donošenju ustava 1869, učvršćivanju dinastije, normalizovanju odnosa s Bečom. Savezi sa Crnom Gorom, Grčkom i Rumunijom nisu formalno raskinuti, ali su izgubili stožer i polako se pretvorili u nedužne arhivske spise.

Vredno je o ovome govoriti pošteno. Balkanski savez kneza Mihaila bio je jedan od najambicioznijih spoljnopolitičkih projekata Srbije u 19. veku — zamišljen vizionarski, vođen sposobnim ljudima, oslonjen na realnu zajedničku potrebu. Istovremeno, već u trenutku potpisivanja nosio je u sebi sve protivrečnosti zbog kojih nije mogao da uspe: sporne zone interesa, nepoverenje sila, slabost finansija. Ideja „balkanske kooperacije” obnoviće se kasnije — u Balkanskom savezu 1912. godine, koji će na bojištu uspeti, a na deobi plena se raspasti; pa onda još jednom u razgovorima Tita i Dimitrova 1944–1947. o federaciji koja takođe nije zaživela. Svaki put isti obrazac: zajednički protivnik ujedinjuje, zajedničke teritorije razdvajaju. Mihailov pokušaj je, sa te razdaljine, prvi i najčistiji izraz te trajne balkanske teme.