Privreda mlade Kneževine

Kada se sredinom 19. veka pogleda na Kneževinu Srbiju spolja, vidi se zemlja koja na političkom planu hvata korak sa Evropom — ima ustav, državni savet, ministarstva, zakonike, školu i diplomatske predstavnike. Kada se pogleda iznutra, na njive, štale, puteve i tržnice, vidi se nešto sasvim drugo: pretežno seoska, agrarno-stočarska zemlja u kojoj fabrika praktično nema, banaka nikako, a novac je tuđ. Taj raskorak — politika koja žuri ka 19. veku, a privreda koja još uvek diše vazduh ranijih stoleća — jedna je od najtežih, ali i najvažnijih činjenica o mladoj srpskoj državi.

Osnovna grana svega bila je zemljoradnja i stočarstvo. Najpoznatiji srpski izvozni proizvod tog doba nisu bili ni žito ni rakija — bile su to svinje. Hranjene žirom u prostranim hrastovim i bukovim šumama Šumadije, gonjene u krdima preko granice ka Habzburškoj monarhiji, srpske svinje postale su roba po kojoj se zemlja prepoznavala na peštanskim i bečkim pijacama. Pored svinja, izvozili su se volovi i ovce, a od kućne ekonomije najvažnije su bile šljive — pre svega kao rakija, koja je istovremeno bila piće, lek i sredstvo razmene. Žito se gajilo, ali uglavnom za sopstvene potrebe; vinogradi su postojali u pojedinim krajevima, ribarstvo na Dunavu i Savi davalo je dopunsku zaradu rečnim selima.

Sve to počivalo je na jednoj tihoj, ali presudnoj društvenoj činjenici. Srpski seljak nije bio kmet. Posle ukidanja čifluka tridesetih godina, koje je proveo knez Miloš, zemlja se uglavnom našla u rukama onih koji su je obrađivali. Posedi su bili sitni, oruđe primitivno, prinosi skromni, ali je zemlja bila svoja. Velikih veleposednika, plemstva sa hiljadama jutara i seljaka vezanih za njihovu zemlju — kakvi su još uvek postojali u susednoj Ugarskoj, Rusiji ili Vlaškoj — u Srbiji nije bilo. Ta jednostavna seoska demokratija imanja biće, decenijama kasnije, jedan od temelja na kome će se izgraditi politička demokratija. U trenutku o kome govorimo, ona je značila pre svega da je siromaštvo bilo ravnomerno raspoređeno.

Bez fabrika i bez sopstvenog novca

Industrijska proizvodnja u modernom smislu u Srbiji praktično nije postojala. Nije bilo dimnjaka, mašinskih razboja, parnih kotlova ni radničkih naselja. Postojale su zanatske radionice — kovači, ćurčije, opančari, terzije, vunovlačari — raspoređene po varošima i većim selima, koje su radile za lokalno tržište. Rudarstvo je bilo skromno; Majdanpek, stari rudnik bakra koji je vekovima bio napušten, ponovo je otvoren 1849. godine, uz posebnu pažnju Ilije Garašanina, ali sa ograničenim učinkom. Pokušaji da se podignu prve manje fabrike — staklara, suknara, livnica — bili su pojedinačni, često neuspeli, i nisu menjali opštu sliku zemlje u kojoj je proizvod retko prelazio iz ruku majstora u ruke fabričkog radnika.

Trgovina je išla preko Dunava. Glavni partner bila je Habzburška monarhija, a glavni pravac trasa Beograd — Pešta — Beč. Dunav je bio najvažniji transportni koridor zemlje; drumovi su bili loši, železnice nije bilo. U trgovini su, posebno u izvozu i uvozu, dominirali stranci ili stranom svetu bliski poslovni ljudi — austrijski podanici, mnogi cincarsko-vlaškog porekla, ponegde i jevrejski trgovci iz Zemuna, Pešte i Beča. Domaća beogradska čaršija polako je rasla, ali kapital je pretežno bio u rukama onih koji su imali pristup peštanskim i bečkim kućama. Banaka u zemlji nije bilo; trgovački kredit, kada bi ga trebalo, davali su sami trgovci — beogradski, novosadski, peštanski — pod uslovima koje je diktovala njihova snaga, a ne nikakva državna ustanova.

Slika postaje još jasnija kada se pogleda novac. Kneževina Srbija sredinom 19. veka nije imala sopstvenu valutu. U opticaju je bila šarena mešavina kovanica — turski groševi, austrijski forinti i talili, ruske rublje, francuski franci, ponegde i starije osmanske pare. Ceniti, plaćati i računati u takvoj zbrci bio je posao za sebe; svaka veća pijaca imala je menjače koji su, uz proviziju, izračunavali odnose. Sopstveni srpski dinar uvešće se tek 1873. godine, dakle više od dve decenije posle vremena o kome govorimo. Sve dotle, zemlja je politički vodila sopstvenu spoljnu politiku, ali je novčano živela na tuđem novcu — još jedna fina mera njene tadašnje stvarnosti.

Život je bio uglavnom seoski. Beograd, glavni grad, imao je sredinom veka oko trideset hiljada stanovnika — po današnjim merilima manje varoš nego grad. Druge varoši — Kragujevac, Šabac, Požarevac, Užice — bile su znatno manje. Velika većina ljudi živela je na selu, u zadružnim domaćinstvima koja su pod jednim krovom okupljala više porodica. Pismenost je bila niska, naročito kod žena; štampana knjiga i novine bili su redak gost u kući. Lekara je bilo malo, bolnica gotovo nikako, a osnovne mere države — porez, vojska, sud — često su do sela stizale preko kmeta i sveštenika.

Pošteno gledano, Srbija je u tom trenutku bila jedna od najslabije razvijenih zemalja Evrope. Po visini proizvodnje po stanovniku, po stepenu industrije, po gustini puteva, po obrazovanju, zaostajala je za zapadnim, pa i za delovima srednjoevropskog prostora, za nekoliko desetina godina, ponegde i za čitave vekove. Imala je, međutim, jednu prednost koju mnogi razvijeniji susedi nisu imali: slobodnog seljaka na sopstvenoj zemlji, bez velikih veleposednika koji bi mu se postavljali između države i njive. To skriveno bogatstvo nije se moglo izvesti ni u Peštu ni u Beč, ali će se, kada dođe vreme za parlamentarni i partijski život, pokazati kao osnova na kojoj je mnogo lakše graditi modernu zemlju nego na nasleđu krupnih poseda. Paradoks tih godina je upravo taj — politički sve modernija država, ekonomski još uvek na ivici svog kontinenta.