Pakt i 27. mart 1941.

U proleće 1941. Jugoslavija je bila gotovo poslednja zemlja u jugoistočnoj Evropi koja nije pristala uz Sile osovine. Mađarska, Rumunija, Slovačka i Bugarska već su bile potpisale Trojni pakt; nemačke trupe nalazile su se u Bugarskoj, na samoj jugoslovenskoj granici, i pripremale prodor ka Grčkoj, gde je italijanska vojska zapinjala. Knez Pavle Karađorđević, regent maloletnog kralja Petra II, mesecima je pokušavao da kupi vreme. Slao je izaslanike u Berlin, tražio garancije, otezao odgovore — ali pritisak je rastao iz dana u dan, i sredinom marta postalo je jasno da je vreme za neutralnost isteklo.

Pred izborom između nemačkog ultimatuma i otvorenog rata sa silom koja je za nekoliko nedelja porazila Francusku, jugoslovenska vlada Dragiše Cvetkovića odlučila je da pristupi paktu — ali pod uslovima koji su se razlikovali od onoga što su drugi potpisnici prihvatili. Kroz pregovore koje je vodio ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Marković, izdejstvovane su posebne, pismene koncesije: Nemačka i Italija obavezale su se da neće tražiti prolaz svojih trupa preko jugoslovenske teritorije i da od Jugoslavije neće tražiti vojnu pomoć u ratnim operacijama. Te dve tačke knez Pavle i vlada smatrali su političkom pobedom — formalno priključenje, ali bez prolaza vojske i bez slanja vojnika na front.

Potpisivanje je obavljeno 25. marta 1941. u dvorcu Belvedere u Beču. Sa jugoslovenske strane potpisali su Cvetković i Cincar-Marković; sa nemačke Joachim von Ribbentrop, a Hitler je prisustvovao činu. Ceremonija je bila kratka i hladna. Vest je istog dana stigla u Beograd, a sa njom i prvi talas reakcija. Deo političke i vojne elite — pre svega srpske građanske i oficirske sredine — pristupanje paktu doživeo je kao moralni poraz, bez obzira na posebne tačke. Veliki deo javnosti smatrao je da je zemlja, makar i uz povoljnu klauzulu, prešla na stranu sila koje su porazile Francusku i napadale Britaniju, saveznika iz Prvog svetskog rata.

Noć između 26. i 27. marta

U noći između 26. i 27. marta 1941. grupa oficira jugoslovenskog Vazduhoplovstva izvela je vojni udar. Operativni mozak zavere bio je brigadni general Borivoje Mirković, komandant vazduhoplovne baze u Zemunu; politički prvak novog poretka postao je armijski general Dušan Simović, koji je preuzeo mesto predsednika vlade. U toku noći zaposednute su ključne tačke u Beogradu — zgrada Glavnog generalštaba, pošta, radio-stanica, ministarstva. Knez Pavle, koji se zatekao na putu za Brdo kod Kranja, presretnut je i prinuđen da se odrekne namesništva. Vlada Cvetkovića uhapšena je bez ozbiljnijeg otpora; pristalice režima u policiji i vojsci ili su se pridružile puču ili su se povukle. Krv gotovo nije ni tekla.

Ujutru 27. marta, sa radija je pročitana proklamacija kojom je sedamnaestogodišnji Petar II Karađorđević proglašen punoletnim i preuzeo kraljevska prava. Formalno-pravno, namesništvo je ukinuto pre roka — Petar je bio rođen 1923. i punoletstvo je trebalo da nastupi tek docnije po ustavu; puč je tu prepreku jednostavno preskočio. U Beogradu i drugim srpskim gradovima istog dana izbile su masovne demonstracije podrške. Po ulicama su odjekivale parole „Bolje rat nego pakt” i „Bolje grob nego rob”. Te slogane će kasnija sećanja staviti u središte priče o 27. martu, i one zaista pokazuju raspoloženje dela građanstva i đačke omladine — ali sam puč nije proistekao iz uličnog pokreta. Bio je to, pre svega, vojni udar grupe oficira koji su radili po sopstvenom planu; demonstracije su bile odjek, ne uzrok.

Vest o jugoslovenskom puču stigla je do Hitlera 27. marta ujutru i izazvala bes kakav, prema svedočanstvima nemačkih vojnih krugova, retko ko je pamtio. Istog dana on je sazvao sastanak vrhovnih vojnih komandanata i izdao Direktivu broj 25, u kojoj je zahtevao da se Jugoslavija uništi kao država brzim i nemilosrdnim napadom. Operacija „Marita”, planirana protiv Grčke, proširena je na Jugoslaviju; početak operacije Barbarosa protiv Sovjetskog Saveza odložen je za nekoliko nedelja. Saveznici po Osovini — Italija, Mađarska, Bugarska — pozvani su da učestvuju u napadu i u podeli plena. Sve to dogodilo se za nekoliko sati posle vesti iz Beograda.

Ostaje otvoreno pitanje koje istoričari raspravljaju do danas: da li je puč učinio rat neizbežnim, ili bi i bez njega Jugoslavija bila uvučena u sukob. S jedne strane, Hitler je već imao oružane planove za Balkan i jugoslovenska bi politika neutralnosti, pre ili kasnije, bila stavljena na ozbiljnu probu — naročito po napadu na Sovjetski Savez. S druge strane, do 27. marta zemlja je još uvek bila u poziciji da odlaže rat, a posebne klauzule pakta dale su joj formalni manevarski prostor koji druge potpisnice nisu imale. Većina ozbiljnih istoričara danas se slaže da je puč ubrzao i zaoštrio sudar, ali da neutralnost ni bez njega ne bi bila trajno održiva.

Zato 27. mart treba pamtiti bez trijumfalne pozlate. Bio je to čin moralnog prkosa jednog dela srpskog oficirskog kora i jednog dela građanske Srbije prema poretku koji je u Evropi tih meseci izgledao gotovo nepobediv. Cena tog prkosa naplaćena je već dvanaest dana kasnije, bombardovanjem Beograda i Aprilskim ratom. Pakt nije bio puka kapitulacija, a puč nije bio puka avantura. Bili su to dva ozbiljna pokušaja — jedan diplomatski, drugi vojnički — da se mala zemlja iznese iz olujnog vremena. Oba su, na svoj način, propala; ali iz njih, i iz dana koji su sledili, izrasla je jugoslovenska drama Drugog svetskog rata.