Smederevo — nova prestonica

Kada je 1427. godine, po nasleđu od Stefana Lazarevića, Beograd vraćen ugarskoj kruni, despot Đurađ Branković našao se u neobičnom položaju: imao je državu, vojsku, dvor i čin, ali više nije imao prestonicu. Beograd, koji je dve decenije bio središte despotovine, sada je bio tuđ grad. Trebalo je naći novo mesto — i to brzo. Izbor je pao na Smederevo, malu varoš na južnoj obali Dunava, oko pedeset kilometara nizvodno od Beograda, tamo gde se rečica Jezava uliva u veliku reku. Taj izbor će, za nešto više od dve godine, izneti na svet jednu od najvećih tvrđava srednjovekovne jugoistočne Evrope.

Položaj Smedereva nije bio slučajan. Sa severa ga je štitio Dunav, koji je u ovom delu toka širok i moćan i koji je sam po sebi predstavljao prepreku svakoj vojsci koja bi krenula iz panonske ravnice. Sa zapada se prostirala Jezava, dovoljno duboka da deluje kao drugi prirodni jarak. Trougao između dve reke bio je nizak, ravan i pogodan za podizanje masivnih zidova bez velikih građevinskih kompromisa. Mesto je bilo dovoljno blizu Dunava da despot drži pod kontrolom rečnu trgovinu i carine, ali i dovoljno daleko od Beograda da ne ulazi u takmičenje sa ugarskim posadama uzvodno. Bilo je to mesto koje je tražilo Dunav, ali se na njega nije oslanjalo.

Gradnja je počela 1428. godine, a glavni deo tvrđave bio je gotov već oko 1430. Tempo je bio izvanredan, gotovo nepojmljiv za srednjovekovni standard. Smederevska tvrđava je u osnovi trougao, sa stranicama od po nekoliko stotina metara, sa dvadeset pet kula i sa zidovima koji na pojedinim mestima dostižu visinu od oko dvadeset pet metara. Unutar tog spoljnog pojasa odvajao se manji deo — Mali grad, despotov utvrđeni dvor u severnom uglu, uz samu obalu Dunava. U Malom gradu bile su palate, riznica, vladarski stanovi i posebno utvrđeni donžon, glavna kula koja je u krajnjoj nuždi mogla služiti kao poslednje uporište. Ostatak prostora bio je Veliki grad — širi pojas zidina koji je obuhvatao gradsku četvrt, vojničke barake, magacine i prostor za stanovništvo u vreme opsade.

Arhitektonski, Smederevska tvrđava je ozbiljno delo. Zidovi su građeni od lomljenog kamena i opeke, sa karakterističnim pojasevima crvene cigle koji liče na vizantijski način gradnje — što i ne čudi, jer su graditelji i majstori dolazili iz širokog kruga vizantijskog i italijanskog iskustva, a despotova žena Jerina Kantakuzina poticala je iz vizantijske porodice koja je donosila i ljude i veze sa juga. Sistem kula raspoređen je tako da brani svaku tačku zidina ukrštenom vatrom; ulazi su uvučeni i utvrđeni; uglovi su zaštićeni masivnim kulama. Nije reč o improvizovanoj utvrdi, nego o zamišljenom, izračunatom sistemu odbrane.

Prokleta Jerina

Cena tog tempa platila se ljudskim rukama. Da bi se za dve godine podigli kilometri zidina visokih kao zgrada od osam spratova, bilo je potrebno mnogo radnika, dugih radnih dana i čvrste organizacije. Narodno pamćenje sve to je vezalo za jednu ličnost — despotovu ženu Jerinu, koja je u epskim pesmama postala „prokleta Jerina”, strašna gospodarica koja tera narod na kuluk i zida grad od ljudskih kostiju. Istoričari na to gledaju trezvenije. Jerina je bila stvarna ličnost, vizantijska princeza, despotova saputnica i savetnica; u gradnji je bez sumnje učestvovala. Da je rad bio prinudan i naporan, to je verovatno tačno — projekat takvih razmera u tom vremenu drugačije nije bio moguć. Ali slika okrutne gospodarice koja sama izmišlja muke jeste pretežno legenda; krivica za teret gradnje pala je na nju i zato što je bila stranac, žena na vlasti i lak cilj kasnijih pevača.

Tako podignuto, Smederevo je postalo prestonica despotovine i ostalo to od 1430. do 1459. godine, sa prekidom u vreme kada je despot u izgnanstvu, između 1439. i 1444. Tu su bili dvor, sabor, riznica i kovnica novca; tu je stolovao mitropolit; tu su dolazili poslanici iz Dubrovnika, Venecije, Ugarske i sa Porte. Oko zidina je rasla varoš trgovaca i zanatlija. Despotovina, koja je posle gubitka Beograda mogla izgledati kao država bez čvrstog središta, dobila je za nekoliko godina sedište koje je delovalo trajno i ozbiljno.

Vremena su tom delu bila nemilosrdna. Smederevo je u Prvom i Drugom svetskom ratu bilo teško razoreno; posebno tragična bila je eksplozija municije u tvrđavi 5. juna 1941, koja je odnela mnogo života i ozbiljno oštetila zidove i kule. Pa ipak, ono što stoji i danas dovoljno je da se vidi razmera onoga što je tu nekada bilo. Smederevska tvrđava je danas jedan od najznačajnijih spomenika srpskog srednjeg veka i pod zaštitom je kao kulturno dobro od izuzetnog značaja. Kada se uđe u Mali grad i pogleda visina zidina i veličina donžona, postaje jasno zašto je ovaj grad mogao da bude prestonica.

Smederevo treba gledati i šire od kamena i opeke. Time što je za dve godine podigao novu prestonicu, despot Đurađ kupio je svojoj državi još skoro tri decenije postojanja. Bez tog uporišta, bez riznice i dvora na sigurnom, despotovina se posle 1427. teško mogla održati pred sve jačim osmanskim pritiskom. Brzina gradnje, koja je narodu donela teret i nadahnula legendu o prokletoj Jerini, dala je istovremeno onu materijalnu osnovu na kojoj je srpska država dočekala i poslednja desetljeća svoje srednjovekovne istorije.