Despotovina između dva carstva

Kada je Đurađ Branković 1427. godine preuzeo Despotovinu posle smrti Stefana Lazarevića, primio je državu čija je geografija bila i njena sudbina. Na jugu i istoku, sve bliže Moravi, širilo se Osmansko carstvo, već gospodar većeg dela Balkana i u stalnoj ekspanziji. Na severu, preko Save i Dunava, ležala je Ugarska kraljevina, najveća hrišćanska sila u tom delu Evrope, koja je u srpskoj zemlji videla svoj odbrambeni nasip prema Osmanlijama. Đurađ se nije morao opredeliti između dve sile zato što je tako želeo, već zato što ga obe nisu puštale. Bio je istovremeno osmanski vazal i ugarski baron — i jedno i drugo je morao biti ozbiljno, a nijedno do kraja.

Osmanski pritisak bio je teži, jer je bio bliži. Sultan Murad II, koji je vladao gotovo čitavo Đurđevo doba, tražio je tri stvari: redovan i izdašan danak, vojne odrede za carske pohode i sve veće ustupke u utvrđenim gradovima. Iznosi danka koje navode izvori nisu uvek pouzdani — različiti hroničari donose različite cifre — ali se slažu u jednom: bio je dovoljno visok da se osetio u svakoj despotovoj kovnici i u svakom rudniku. Kada bi sultan krenuo u pohod, Despotovina je morala da pošalje konjičke odrede; ti ljudi su se ponekad borili i protiv hrišćanskih vojski na koje je Đurađ unutar sebe gledao kao na saveznike. Bila je to neprijatna, ali sa stanovišta opstanka razumljiva cena.

Najjači, i najličniji, znak te politike bila je 1435. godina. Te jeseni Đurađ je svoju ćerku Maru poslao sultanu Muradu za ženu. Bio je to dinastički brak u najstarijem smislu — pečat mira i, jednako važno, otvoreni kanal na osmanskom dvoru. Mara je u Jedrenu zadržala svoju veru, držala oko sebe pravoslavne sveštenike i postala uticajna ličnost koja je decenijama posle govorila u prilog Despotovini i srpskoj crkvi. Njena uloga nije bila uloga taoca, nego posrednika; mnoge kasnije nevolje koje su Đurđa pogađale ublažene su upravo preko njenih veza. Pa ipak, ovaj brak nikakvog oca nije mogao da uteši: bila je to politika koja se plaća rođenom ćerkom.

Kralj i sultan, oba dužnika

Sa severa je dolazio drugačiji pritisak. Ugarski kralj Sigismund Luksemburški, a posle njegove smrti 1437. godine niz nasledstvenih kriza i, najzad, dolazak Matije Korvina 1458., gledali su Despotovinu kao predzid hrišćanstva. Od Đurđa se očekivala hrišćanska lojalnost, učešće u krstaškim pohodima i priznanje da je deo srpskih severnih zemalja, naročito Beograd, ugarski posed. Đurađ je formalno bio i ugarski velikaš sa imanjima u Ugarskoj — gradovima i selima koja su mu davala prihod, ali i status koji se nije mogao olako odbaciti. Ugarske vojske su nekoliko puta pokušavale da pomognu Despotovini; uspesi su bili stvarni, ali kratkotrajni. Đurađ se nije mogao iskreno zakleti na vernost dvojici gospodara koji su gajili suprotne planove.

Njegov izlaz iz tog protivrečja bio je oprezno klimanje na osmansku stranu kad god je pretila trenutna opasnost, uz pažljivo održavanje hrišćanskih veza i mostova. Kada su 1443. godine vojske pod vođstvom erdeljskog vojvode Janoša Hunjadija krenule u takozvani Dugi pohod preko Balkana, Đurađ je pomogao koliko se moglo a da se ne provocira potpuni osmanski odgovor. Hrišćanski uspesi te zime bili su iznenađujući: osmanske posade su uzmicale, a Despotovina, koja je dotle bila prošla i kroz prvi pad Smedereva, dobila je trenutak predaha. Te 1444. godine, kao deo šireg mira, Murad II je vratio Despotovini srž njenih zemalja, a Đurađ se posle godina pregnanstva vratio u svoju prestonicu. Kratko, ali stvarno, izgledalo je da se kotač okreće.

Iste te jeseni krenuo je krstaški pohod do Varne. Đurađ je tom poduhvatu ostao po strani: smatrao je da je rat protiv već postignutog mira besmislen, a možda je verovao i da neće uspeti. Bitka kod Varne 10. novembra 1444. završila se hrišćanskim porazom u kojem je poginuo i mladi kralj Vladislav. Sve što je krstaški talas obećavao otišlo je u dim. Đurađ je razumeo poruku tog dana — da hrišćanska Evropa ne može Osmanlijama vratiti ono što im je već uzela — i u narednim godinama je još više zategao osmansku vezicu. Hunjadi mu nikada nije oprostio neutralnost; sukob između despota i ugarskog vojvode prerastao je 1448., posle Hunjadijevog drugog poraza na Kosovu polju, u kratko zatočeništvo Đurđa u Smederevu. Pomirili su se kasnije, kao što su se morali pomiriti, ali poverenja više nije bilo.

Iz svega ovoga izlazi slika koja nije laskava ali jeste tačna. Đurađ Branković nije bio osvajač, ni veliki vojskovođa, ni vladar slave. Bio je čovek koji je svoju državu, stisnutu između dva carstva, držao u životu pažljivim mehanizmom danka, braka, povremene saradnje i povremenog otpora. Tri puta je u tom rasponu gledao Smederevo iz daljine — kao izgnanik, kao zatočenik, kao oprezni povratnik. Kada je 1456. godine umro, Despotovina je bila iscrpljena, ali još uvek živa. Tri godine kasnije, bez njegove strpljive ruke, srušila se. Ovo je, pošteno rečeno, priča o opstanku bez pobede — o vladaru koji je iz nemoguće situacije izvukao dvadeset devet godina, i o ceni koju je za to morao da plati.