Obnova i ponovni gubitak

Posle pada Smedereva 1439. godine despotovina je gotovo cela prešla u osmanske ruke, ali despot Đurađ Branković nije položio oružje. Iz izgnanstva u Ugarskoj, gde je našao utočište na svojim posedima oko Beograda i u Sremu, nastavio je da vodi politiku kao da država još postoji — sklapao saveze, plaćao posrednike, slao pisma na više strana. U toj tihoj diplomatiji veliku, mada nikada potpuno vidljivu ulogu igrala je njegova kći Mara, koja je 1435. udata za sultana Murada II. Sa osmanskog dvora ona je očevim ljudima ostavljala kanal kroz koji se moglo razgovarati i kada je sve drugo izgledalo zatvoreno. Ti tanki konci pokazaće se neočekivano važnim već nekoliko godina kasnije.

Prilika je došla 1443. godine, kada je transilvanijski vojvoda Janoš Hunjadi, jedan od najsposobnijih ratnika svog vremena, poveo veliku hrišćansku vojsku niz dolinu Morave. Pohod je u srpskim izvorima ostao zapamćen kao „duga vojna”, jer je trajao preko zime i odveo krstaše duboko u Bugarsku, sve do Zlatice i prolaza ispod Sofije. Đurađ je u tom pohodu učestvovao sa svojim odredima i sa znanjem terena koje hrišćanska vojska bez njega ne bi imala. Pobede su nizane jedna za drugom, osmanski garnizoni su uzmicali, a vest da je hrišćanska vojska prešla Balkan i ušla u srce sultanovih evropskih provincija odjeknula je od Budima do Rima. Bila je to prva ozbiljna pukotina u osmanskoj nadmoći posle više decenija.

Segedinski mir i povratak u Smederevo

Murad II nije se u tom trenutku mogao posvetiti dugom ratu na zapadu — u Maloj Aziji su izbijali nemiri, a snage su mu bile rastrgnute. Zato je u proleće 1444. godine pristao na pregovore koji su se vodili preko Đurđa i Mare, a završeni su mirom u Segedinu. Među uslovima — koji su, treba odmah reći, u izvorima sačuvani nepotpuno i tumače se s različitim akcentima — bila je i obnova despotovine: Smederevo, Golubac, Kruševac i niz drugih utvrđenih gradova vraćeni su Đurđu, koji je polagao zakletvu kao vazal i obavezivao se na danak. Mir je sklopljen na deset godina. U leto 1444. despot je, posle pet godina izgnanstva, ponovo ušao u Smederevo. Trenutak je bio neobičan: država je vraćena diplomatijom, bez velike bitke na svom tlu.

Obnova je, međutim, trajala kraće nego što je iko mogao da pretpostavi. Papski legat Julijan Čezarini ubedio je mladog ugarsko-poljskog kralja Vladislava III i Hunjadija da je sultan oslabljen i da je mir sklopljen sa nehrišćaninom moguće — čak i poželjno — prekršiti. Već u jesen iste godine krstaška vojska prešla je Dunav i krenula kroz Bugarsku ka Crnom moru, računajući na pomoć mletačke flote. Đurađ se u taj poduhvat nije uključio; smatrao je da bi to bio samoubilački potez i da je obnovljena despotovina jedino zaštićena upravo Segedinskim mirom. Desetog novembra 1444. kod Varne, na obali Crnog mora, Murad II je sa brzo prikupljenom vojskom razbio krstaše. Kralj Vladislav je poginuo, Čezarini takođe, Hunjadi se sa malim ostatkom probio nazad preko Dunava. Krhka ravnoteža koju je Segedin trebalo da garantuje srušila se za jedan dan.

Pritisak na Srbiju vratio se odmah. Despot je naredne godine ponovo plaćao danak, popravljao zidine i pokušavao da održi tanke savezničke niti istovremeno sa Ugarima i sa Portom. Godine 1448. Hunjadi je poveo nov pohod, ovog puta sa namerom da kroz Srbiju i preko Kosova prodre dublje u osmansku teritoriju. Đurađ je zatražio da hrišćanska vojska ne prelazi preko despotovine, ili da bar ne pljačka usput; kada to nije bilo poslušano, ostao je po strani. Od 17. do 20. oktobra 1448. na Kosovu polju — na istom širokom polju gde je pre šezdeset godina pao knez Lazar — Murad II je u trodnevnoj bici porazio Hunjadijevu vojsku. To je Druga kosovska bitka, manje pamćena od prve, ali po posledicama gotovo jednako teška. Vraćajući se kroz Srbiju, Hunjadi je bio uhvaćen i kratko zatočen u Smederevu; Đurađ ga je pustio pošto je dobio jemstva i odštetu, ali poverenje između dvojice saveznika nikada se nije potpuno povratilo.

Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina despotovina je formalno postojala, ali je živela od dana do dana. Đurađ je pregovarao, plaćao, ženio decu po susednim dvorovima, slao darove i u Budim i u Jedrene. Tada je u Carigradu i Jedrenu sazrevala nova generacija osmanske vlasti. Murad II je umro 1451. godine, a presto je preuzeo njegov sin Mehmed II — vladar drugačijeg kova, mlad, neumoljiv, opsednut idejom da dovrši ono što su preci započeli. Već u maju 1453. pao je Carigrad. Hiljadugodišnja Vizantija prestala je da postoji, a svima u pravoslavnom svetu, pa i u Smederevu, postalo je jasno da je red došao i na manje države. Od 1454. Mehmed je lično vodio pohode u Srbiju, pustošio Pomoravlje, palio sela i opsedao gradove. Đurađ je branio šta je mogao, slao molbe na sve strane i pripremao zemlju za ono što će uslediti — veliku opsadu Beograda 1456. godine i poslednje godine despotovine. Obnova iz 1444. bila je stvarna, ali kratka; oblik koji će obeležiti naredne dve decenije bio je već postavljen — kratak predah, pa težak udarac.