Pad Carigrada i njegov odjek

U proleće 1453. godine Vizantijsko carstvo bilo je sećanje na samo sebe. Od ogromne države koja je nekada držala obale od Britanije do Mesopotamije ostao je grad — Konstantinopolj sa nešto okolne zemlje, šačica gradova na Peloponezu i još poneka pravoslavna oblast. Sve drugo već je odavno bilo osmansko ili latinsko. Pa ipak, dok god su carske dveri u Carigradu stajale, istočnom hrišćanstvu se činilo da postoji neka tačka u kojoj se svet drži. Kada su 29. maja te godine te dveri pukle pod osmanskom vojskom, učinilo se da je sa njima pala i jedna celina vremena.

Čovek koji je doneo odluku da se sa Vizantijom završi jednom zauvek bio je sultan Mehmed II, naslednik Murata II, u trenutku opsade jedva navršio dvadeset i prvu godinu. Mlad, obrazovan, gladan slave i krajnje sistematičan, video je u Konstantinopolju ne samo strateški ključ Bosfora nego i simbol bez koga njegovo carstvo ne može da postane carstvo u punom smislu. Pripremao se mesecima. Sagradio je tvrđavu Rumeli Hisar na evropskoj obali tesnaca, prekinuo veze grada sa Crnim morem, okupio vojsku koju savremene procene postavljaju između šezdeset i osamdeset hiljada ljudi — manje od onih golemih brojki koje su davali stari hroničari, ali dovoljno da brojem nekoliko puta nadvisi branioce.

Najpoznatiji deo tih priprema bila je artiljerija. Mehmed je uspeo da pridobije ugarskog livca topova po imenu Urban, koji je svoje usluge prvo ponudio caru Konstantinu XI Paleologu. Vizantijska kasa, prazna i opterećena dugovima, nije mogla da plati njegovu cenu; sultanova jeste, i to bogato. Urban je za Mehmeda izlio nekoliko velikih bronzanih bombardi, među njima i džinovsku spravu kojoj su za vuču trebale stotine ljudi i desetine volova. Tačan domet i razorna moć tih topova ostaju predmet rasprave — neka stara svedočanstva preuveličavaju, neka moderna preispituju — ali da je prvi put u istoriji opsade jednog grada artiljerijska tutnjava trajala iz dana u dan, sigurno je.

Sa druge strane zidina, car Konstantin XI je sa nekoliko hiljada vizantijskih vojnika i venecijanskih i đenovljanskih dobrovoljaca branio nešto što se još uvek smatralo najjačim utvrđenjem srednjovekovnog sveta — trostruke Teodosijeve zidine, sagrađene tisuću godina ranije. Decenijama, vekovima čak, te su zidine odbijale sve napadače. Sada, pod udarcima kamenih topovskih kugli koje su sat za satom udarale uvek u iste tačke, počele su da pucaju. Opsada je trajala gotovo dva meseca, od početka aprila do kraja maja, sa pomorskim okršajima na Zlatnom rogu, sa odbranama proboja, sa sve manje hrane i sve manje nade da će sa Zapada stići pomoć koja je obećana, ali nije polazila.

U noći između 28. i 29. maja krenuo je opšti juriš. Branioci su odbili prve talase, ali su, posle nekoliko sati borbe, osmanske jedinice provalile kroz oštećeni deo zidina kod kapije Svetog Romana. Car Konstantin XI poginuo je u tom proboju, boreći se kao običan vojnik; o njegovoj smrti postoji više predanja, ali svi se slažu da nije pobegao. Kada je sunce izašlo iznad Bosfora, na zidinama je bila osmanska zastava. Carigrad — grad koji je za pravoslavni svet bio jednostavno Grad, sa velikim G — bio je pao. Po vojnom običaju vremena, Mehmed je vojsci dao tri dana pljačke, posle čega je lično ušao u Aja Sofiju i naredio da se uspostavi red. Grad je odmah počeo da se preuređuje u novu prestonicu osmanske države, pod imenom Istanbul, u zvaničnoj osmanskoj kancelariji još dugo zvanu i Konstantinije.

Odjek na Balkanu

Vest je za nekoliko nedelja prešla Evropu i izazvala potres. U Italiji, Mađarskoj, Burgundiji i Rimu pričalo se o novom krstaškom ratu, pisma su putovala, plakali su učeni ljudi koji su Carigrad poznavali samo iz knjiga. Crkvene molitve su se služile, planovi pravili — ali velika hrišćanska vojska, kakvu su pravoslavni narodi na istoku potajno priželjkivali, nije krenula. Politički podeljeni, finansijski iscrpljeni i zauzeti svojim sporovima, evropski vladari nisu uspeli da pretvore zaprepašćenje u pohod. Za srpsku despotovinu, Bosnu, Albaniju pod Skenderbegom i ostale balkanske hrišćanske oblasti, to je značilo da na pomoć sa strane više ne treba ozbiljno računati.

Crkveni poredak pravoslavlja preživeo je pad grada, ali izmenjen. Mehmed je, držeći se starije islamske prakse prema „narodima Knjige”, postavio novog vaseljenskog patrijarha — učenog monaha Genadija Sholarija, poznatog protivnika unije sa Rimom — i poverio mu upravu nad hrišćanskom zajednicom u carstvu, takozvanim rumskim miletom. Patrijaršija je tako od carskog crkvenog središta postala administrativna ustanova pod sultanom; nije ukinuta, ali više nije bila slobodna. Za Srbe, Bugare i Grke to je značilo da je njihova najviša crkvena vlast od tada radila pod osmanskom senkom — okolnost koja će vekovima oblikovati život pravoslavnih naroda.

Za despota Đurđa Brankovića pad Carigrada bio je više od daleke vesti. Bio je upozorenje, i lično i državno. Slobodan od istočnog fronta i osokoljen najvećom pobedom svoje dinastije, Mehmed II je sasvim brzo okrenuo pogled prema severozapadu. Već 1454. godine osmanske jedinice ponovo su prešle u Srbiju i pustošile po Pomoravlju; despot je grozničavo obnavljao saveze i tražio ugarsku pomoć. Ratovi koji su sledili — opsade Smedereva, borbe oko Kruševca, Beograda 1456. — bili su, iz osmanske perspektive, nastavak istog onog plana koji je u maju 1453. završio Vizantiju. Despotovina će se, posle smrti Đurđa i razdora među njegovim naslednicima, ugasiti 1459. godine, samo šest godina posle pada Grada. Veza između dva događaja nije slučajna; ona je suštinska.

Postoji još jedan, manje vojnički, sloj te 1453. godine. Mnogi grčki naučnici, prepisivači i učitelji izbegli su pred opsadom ili posle nje u Italiju, noseći sa sobom rukopise Platona, Aristotela, crkvenih otaca i antičkih istoričara. Njihov rad u Firenci, Veneciji i Rimu već je tekao decenijama, ali je sada dobio nove ljude i nove knjige; doprinos koji su grčki izbeglice dale italijanskoj renesansi nije bio jedini njen izvor, ali je bio jedan od značajnih. U evropskoj svesti pad Carigrada vremenom će se ustaliti kao jedna od konvencionalnih granica — kraj srednjeg veka, početak novog doba. Ta podela je, naravno, oštrija u udžbenicima nego u stvarnom životu, i istoričari je danas koriste oprezno. Za pravoslavne narode Balkana, ipak, jedno je sasvim jasno: posle 29. maja 1453. svet u kome su živeli bio je drugačiji, a vreme je počelo da se ubrzava na njihovu štetu.