Poslednji despoti

Kada je Đurađ Branković krajem decembra 1456. umro u Smederevu, despotovina je nasledila državu i nasledila brigu. Stari despot je tri i po decenije balansirao između Ugarske i Osmanlija, plaćao danak, ženio i udavao decu po svim dvorovima jugoistočne Evrope i tako, korak po korak, kupovao zemlji vreme. Vreme koje je on kupovao isteklo je za manje od tri godine posle njegove sahrane. Između njegove smrti i pada Smedereva 20. juna 1459. preko despotovine je prešlo tri vladara, dve strane na dvoru i jedan sultan koji više nije bio sklon strpljenju.

Naslednik je bio najmlađi sin, Lazar Branković, jedini koji je sačuvao vid. Njegova starija braća, Grgur i Stefan, oslepljena su još četrdesetih godina po naređenju sultana Murata II, i taj telesni nedostatak — koji se u srednjovekovnoj politici doživljavao kao smetnja za vladara — onemogućio im je da bez otpora preuzmu presto. Lazar je stoga, uz pristanak većine vlastele i bez većih sukoba, primio despotski venac. Njegova vladavina trajala je tek nešto duže od godinu dana i ostala je u izvorima tanka — manje delovanjem, više čekanjem. Pokušao je da nastavi očevu politiku, ali je vidno više nego stari despot naginjao ka Porti, smatrajući da se sa silom koja je već tri godine ranije srušila Carigrad više ne može razgovarati iz pozicije ugarskog saveznika.

U januaru 1458. Lazar je iznenada umro, mlad i bez očiglednog razloga. U Smederevu i izvan njega odmah su se pojavile glasine da je otrovan; one se u kasnijim hronikama ponavljaju, ali pouzdanog dokaza nikada nije bilo. Iza sebe je ostavio udovicu Helenu Paleolog — Jelenu, iz vizantijske carske loze — i malu kćer Maru, suviše mladu da vlada. Helena je preuzela namesništvo. Bila je odlučna, obrazovana i jasno opredeljena ka zapadu: tražila je ugarsku pomoć, a u jednom trenutku razmatrala je i crkveno približavanje Rimu kao cenu te pomoći. Za većinski pravoslavnu vlastelu i sveštenstvo despotovine to je bilo previše. Dvor se podelio na dve struje koje će u narednim mesecima rastrgnuti ono malo zajedničkog što je još postojalo.

Stefan Slijepi i kraj u Smederevu

Pravoslavna, osmanski naklonjena strana vlastele istakla je svog kandidata: Stefana Brankovića, starijeg Lazarevog brata, oslepljenog još kao mladića. U narodu je ostao upamćen kao Stefan Slijepi. Krajem leta 1458. on je formalno proglašen za despota i kratko vreme držao Smederevo, sa namerom da despotovinu vrati u stariji okvir mirenja sa Portom. Vladavina mu je, međutim, bila kratka i bez stvarne moći — bio je kompromis između dve struje koje međusobno nisu mogle da se nagode. Pre nego što je proleće 1459. donelo nove pregovore, on je već bio uklonjen sa prestola i upućen u izgnanstvo, gde će kasnije živeti kao počasni gost po stranim dvorovima.

Iz Budima je u međuvremenu stiglo rešenje koje je trebalo da spase ono što se još spasti moglo. Ugarska je predložila brak Lazarove kćeri Mare sa Stefanom Tomaševićem, sinom bosanskog kralja. Brakom bi se despotovina vezala uz bosansku dinastiju Kotromanića i, posredno, čvršće uz ugarsko zaleđe. Venčanje je obavljeno u rano proleće 1459, i Stefan Tomašević je u martu iste godine ušao u Smederevo kao novi, treći po redu despot. Bio je mlad, neiskusan, i, što je presudno, bez korena u srpskoj vlasteli. Grad ga je dočekao podeljen: jedan deo branilaca držao je do ugarskog saveza, drugi je već bio uveren da otpor sultanu nema smisla.

Mehmed II nije čekao da se prilike u Smederevu slegnu. Leta 1459. lično je poveo vojsku na grad. Bio je to isti onaj sultan koji je šest godina ranije srušio Carigrad i koji je već znao šta znači uzeti tvrđavu na Dunavu. Pred njegovim dolaskom Stefan Tomašević je shvatio da iznutra podeljen i izvan svake delotvorne pomoći nije u stanju da izdrži opsadu. Dvadesetog juna 1459. Smederevo se predalo bez velike bitke. Despot je dobio slobodan izlaz; sa malom pratnjom povukao se u Bosnu, gde će ga ubrzo zatim zapasti i kruna bosanskog kraljevstva — i sopstvena, znatno gora sudbina četiri godine kasnije.

Padom Smedereva srednjovekovna srpska država je prestala da postoji. Njena teritorija pretvorena je u osmanske sandžake, kovnica novca je utihnula, dvorska kancelarija je zatvorena, a vlastela se ili pomirila sa novim gospodarom ili se povukla preko Save i Dunava u Ugarsku. Despotska titula nije nestala odmah — kraljevi u Budimu davaće je još više od jednog veka srpskim izbeglim porodicama, Brankovićima, Berislavićima, Zaharijama — ali to su već bili počasni naslovi nad posedima u tuđoj zemlji, a ne vlast nad svojom. O tom potonjem životu titule biće reči u jednoj od narednih lekcija.

Tri godine između Đurđeve smrti i pada Smedereva teško je čitati bez gorčine. Despotovina nije pala zato što je bila slabija nego ranije — pala je u trenutku kada je njena unutrašnja podela bila najveća, a spoljni protivnik najodlučniji. Tri kratke vladavine, dve dvorske struje, jedan brak sklopljen u poslednjem času i jedna predaja bez bitke: to je, suvo i bez ulepšavanja, kraj jedne države koja je vekovima nosila ime Srbije.