Pad Smedereva 1439.

Kratko primirje koje je despot Đurađ Branković sklopio sa sultanom Muratom II posle 1435. trajalo je svega nekoliko godina. Murat II je u to vreme bio zauzet ratovima u Maloj Aziji i Grčkoj, a despot je predah iskoristio da utvrdi Smederevo, da uredi rudnike i da diplomatski lavira između Budima i Jedrena. Ali već u drugoj polovini 1430-ih ravnoteža je počela da puca. Sultanove vojvode slale su izveštaje o tome da je Đurađev danak neredovan, da despotovi ljudi sve češće odlaze u Ugarsku i da je srebro Novog Brda i dalje najbogatije na celom Balkanu. Tokom 1438. Murat II je doneo odluku da konačno raščisti pitanje Despotovine.

Leta 1438. osmanska vojska je već prelazila Dunav i Moravu i palila po unutrašnjosti zemlje. Bili su to tipični prethodni pohodi: razaranje sela, odvođenje stanovništva, prekidanje veza između utvrđenih gradova. Despot je razumeo poruku. Tokom zime se užurbano spremao, slao izaslanike kralju Albertu Habzburškom u Budim, tražio pomoć u Veneciji i Dubrovniku i pokušavao da nagovori ugarske velikaše na zajednički otpor. Pomoć je obećavana sporo i mlako. U proleće 1439, kada se vest o pokretu glavne sultanove vojske potvrdila, despot Đurađ je doneo tešku odluku — da ne dočeka opsadu u Smederevu, već da pređe u Ugarsku i sačuva blago, dvor i mogućnost daljeg otpora.

U Smederevu je za zapovednika ostavio sina, mladog Grgura Brankovića, sa garnizonom i delom dvorske vlastele. Sa sobom je odveo riznicu, najbliže savetnike i deo porodice; ostali su, kao i obično u takvim časovima, narod i obična posada. Đurađ se sklonio u svoja ugarska imanja u Sremu i u tvrđavu Slankamen, odakle je nastavio da održava veze sa Budimom i da prati šta se zbiva južno od Dunava. Njegov odlazak savremenici nisu osudili kao bekstvo — bilo je očigledno da svaka mogućnost obnove zavisi od toga da li despot uopšte ostane živ i slobodan. Ali za branioce Smedereva to je značilo da na zidinama nije vladar, nego samo njegov sin.

Tri meseca opsade

Murat II je sa glavninom vojske stigao pod Smederevo u maju ili junu 1439. Tvrđava koju je Đurađ podigao desetak godina ranije bila je među najjačima na Dunavu: trougaona osnova oslonjena na ušće Jezave, kule visoke i guste, debeli zidovi prilagođeni i strelama i prvim topovima. Ali ni najbolji bedemi nisu rešavali pitanje hrane i vode kada opsada potraje. Osmanlije su grad opkolile sa kopna i sa reke, presekle dovoz namirnica i počele da dovlače artiljeriju. Topovi u to doba još nisu rušili velike bedeme kao sto godina kasnije, ali su trošili branioce, lomili krovove i držali posadu u stalnoj napetosti. Grgur je sa zapovednicima organizovao otpor onoliko koliko su zalihe i ljudstvo dopuštali.

Opsada je trajala oko tri meseca. U gradu se postepeno trošila hrana, pojavile su se bolesti, a izvesnost da pomoć neće stići rasla je iz nedelje u nedelju. Kralj Albert je doduše krenuo s vojskom, ali je ona, zahvaćena dizenterijom, zastala kod Titela, a despotovi pokušaji da iz Srema organizuje deblokadu nisu urodili plodom. Krajem leta 1439. branioci su shvatili da dalji otpor više nema smisla. Pregovori sa sultanovim ljudima vođeni su nekoliko dana, a 18. avgusta 1439. Grgur je predao Smederevo. Osmanska vojska je ušla u tvrđavu bez razaranja — Murat II je grad video kao svoju buduću graničnu utvrdu, a ne kao mesto za rušenje.

Grgura je sultan postavio da upravlja delom osvojene zemlje, pod budnim okom; njegov mlađi brat Stefan, koji se takođe našao u sultanovim rukama, ostao je kod Osmanlija kao politička karta. Najmlađi despotov sin, Lazar, ostao je uz oca. Dve godine kasnije, 1441, kada su braća optužena za tajne veze s ocem, Murat je naredio da Grgur i Stefan budu oslepljeni. Bio je to surov, ali u osmanskoj i vizantijskoj praksi poznat način političkog isključenja — slep čovek nije mogao biti vladar. Za despota Đurađa, koji je vest primio u izgnanstvu, to je bio jedan od najtežih ličnih udaraca života.

Posle pada Smedereva pala je, polako, i većina ostalih utvrđenja. Novo Brdo se branilo izuzetno tvrdoglavo i zadržalo se duže od mnogih drugih, ali su rudničke tvrđave jedna po jedna padale ili pristajale na osmansku upravu. Najveći deo Despotovine pretvoren je u osmanske sandžake; rudnici su nastavili da rade, ali su prihod i nadzor sada išli sultanu. Srpska crkva je preživela, sa ograničenjima koja su važila u svim osvojenim oblastima. Despot Đurađ lutao je između Ugarske, Zete i Dubrovnika, sa Lazarom uz sebe i sa praznom titulom u rukama, ali ne i bez nade. Već 1443. nove krstaške vojske pod Janošem Hunjadijem zatresle su balkanski poredak — i otvorile, makar privremeno, vrata za povratak. O tome je sledeća priča.