Početak Prvog svetskog rata

Dvadeset osmog jula 1914. godine, u podne, u srpsko ministarstvo inostranih dela u Nišu — kuda se vlada povukla čim je rat postao izvestan — stigao je telegram na francuskom jeziku. Bila je to objava rata, poslata iz Beča preko obične telegrafske linije, bez svečanog tona i bez izaslanika. Tekst je bio kratak i hladan: carsko‑kraljevska vlada smatra se u ratnom stanju sa Kraljevinom Srbijom. Ovakav način — telegramska objava rata jednoj suverenoj državi — bio je novost u evropskoj diplomatskoj praksi, i mnogi će ga kasnije pamtiti kao prvi znak da staro 19. stoljeće prestaje da važi.

Iste noći, sa rečnih monitora austrougarske dunavske flotile, ispaljene su prve granate na Beograd. Pogođena je „Tabačka” kasarna i okolne zgrade u nizini grada, blizu ušća Save u Dunav. Po opštem mišljenju istoričara, ti hici spadaju među prve topovske hice Prvog svetskog rata uopšte, mada se o tačnom redosledu pojedinih pucnjeva tih sati još uvek raspravlja. Beograd se te noći našao u neobičnom položaju: prestonica zaraćene zemlje, na samoj granici, na domet artiljerije neprijatelja koji je preko reke. Stanovništvo je počelo da napušta grad; državne ustanove već su bile evakuisane prema unutrašnjosti.

Mobilizacija u Srbiji odvijala se brzo, ali u senci stvarne iscrpljenosti. Iza zemlje su bila dva balkanska rata, jedva završena pre nepunih godinu dana, sa hiljadama poginulih i ogromnim materijalnim teretom. Kralj Petar I, već star i bolestan, formalno je 24. juna te godine predao kraljevska ovlašćenja sinu — prestolonasledniku Aleksandru, koji od tada vlada kao regent. Vrhovna komanda poverena je vojvodi Radomiru Putniku, načelniku Generalštaba, čoveku koji je sa istog mesta vodio i balkanske ratove. Putnik se u trenutku objave rata zatekao u Austrougarskoj, gde se lečio u banji; po naredbi cara Franca Jozefa pušten je da se vrati u Srbiju, mada je već bio formalno neprijateljski podanik. Taj postupak — viteški gest jednog ostarelog vladara prema neprijateljskom generalu — često se navodi kao poslednji odsjaj evropskog 19. veka, sveta u kome su i ratovi imali svoje konvencije.

Sedam dana koji su zapalili Evropu

Ono što je iz Beča bilo zamišljeno kao kazneni pohod protiv male balkanske države pretvorilo se za nedelju dana u nešto neuporedivo veće. Rusija je već 30. jula naredila opštu mobilizaciju, smatrajući da ne sme dopustiti uništenje Srbije kao svog jedinog oslonca na Balkanu. Nemačka je, vezana savezom sa Bečom i obavezana sopstvenim ratnim planom, 1. avgusta objavila rat Rusiji, a 3. avgusta i Francuskoj, ruskoj saveznici. Već sledećeg dana nemačke trupe prešle su granicu Belgije, čiju je neutralnost garantovala i Velika Britanija — i Britanija je 4. avgusta objavila rat Nemačkoj. Za nepunih sedam dana sve velike evropske sile, osim Italije koja je proglasila neutralnost, našle su se u ratu. Sistem savezničkih obaveza, na koji se diplomatija decenijama oslanjala kao na branu protiv rata, pokazao se kao njegov najsigurniji prenosnik.

Srbija je u taj rat ušla pod prinudom, ne iz izbora. Strateški položaj bio je težak: mala zemlja, demografski i finansijski iscrpljena, sa južnim granicama tek nedavno definisanim, suočena sa carstvom od pedeset miliona stanovnika i jednom od najvećih armija Evrope. Ipak, postojala je i druga strana računice. Srpska vojska imala je sveže ratno iskustvo iz 1912. i 1913, oružje koje je već bilo isprobano na bojištu i komandni kadar koji se već dokazao — pored Putnika tu su bili Stepa Stepanović, Živojin Mišić, Petar Bojović, generali koji su znali šta znači voditi armiju u pokretu po teškom terenu. To je bila jedna od retkih prednosti zemlje koja se u svemu ostalom branila.

Treba reći i ono što se često zaboravlja zbog kasnijih srpskih pobeda na Ceru i Kolubari. U opštim računima nemačkog i austrougarskog Generalštaba, srpski front bio je sporedan. Glavna bojišta nalazila su se na zapadu, gde je nemačka armija krenula kroz Belgiju ka Francuskoj, i na istoku, gde se ruska masa kretala ka Istočnoj Pruskoj i Galiciji. Beč je verovao da će Srbiju slomiti za nekoliko nedelja sa snagama koje neće značajno oslabiti glavni front; Berlin je očekivao isto. Istorijski paradoks koji će obeležiti naredne četiri godine bio je upravo u tome: rat koji je započet kao kazneni pohod protiv jedne male države pretvorio se u rat u kome je ta ista država postala marginalni front, dok se sudbina sveta odlučivala daleko od njenih granica.

Krajem prve avgustovske nedelje 1914. Evropa više nije bila ono što je bila samo mesec dana ranije. U Nišu, na privremenoj prestonici, vlada Nikole Pašića objavila je proglas narodu o stupanju zemlje u odbrambeni rat. U Beogradu, izloženom paljbi sa druge obale, ulice su se praznile. Negde između telegrama iz Beča i objava rata u Berlinu, Parizu i Londonu, završio se jedan dug evropski mir i počeo period iz koga niko od savremenika nije slutio da neće izaći onakvi kakvi su u njega ušli.