Srbija 1915.

Pobeda na Kolubari u decembru 1914. ostavila je Srbiju iscrpljenu na način koji se nije mogao odmah videti. Vojska je bila proređena, oprema potrošena, granice prazne od municije, a u pozadini su gradovi i sela bili puni ranjenika i zarobljenika. Front je u januaru 1915. utihnuo. Umesto da to bude vreme za odmor i obnovu, nastupila je tiha, neuhvatljiva katastrofa — epidemija pegavog tifusa, bolesti koju prenosi vaš i koja se širi tamo gde ima previše ljudi, premalo vode i nimalo sapuna.

Bolest je izbila prvih meseci 1915. u prepunim bolnicama i logorima za zarobljenike, a zatim je krenula i preko vojnih jedinica. Od februara do leta umiralo se brže nego što se sahranjivalo. Procene broja žrtava se i danas jako razlikuju — od nekoliko desetina hiljada u izveštajima savezničkih sanitetskih misija 1915. do oko sto pedeset hiljada i više u kasnijoj srpskoj literaturi. Tačan broj se verovatno nikada neće znati, jer su evidencije vođene tek tu i tamo, a u nekim mestima nije imao ko da ih vodi.

Pomoć je stigla spolja. Engleska, francuska, ruska i američka medicinska misije dolazile su sa lekarima, sestrama, sanitetskim materijalom i, što je možda najvažnije, sa iskustvom u savremenoj higijeni i karantinu. Među njima su bili britanska lekarka Eleonor Soltau, na čelu Škotske ženske bolnice u Kragujevcu, britanski lekar Vilijam Hanter koji je u Srbiji organizovao sistemski plan suzbijanja tifusa, i američki epidemiolog Ričard Strong. Domaću stranu nosio je, među ostalima, vojni hirurg Roman Sondermajer. Mere su bile jednostavne i nemilosrdne: izolacija, parna dezinfekcija odeće, šišanje i kupanje, paljenje slame iz bolnica. Strani lekari i sestre umirali su zajedno sa srpskim — neki spomenici u Nišu i Kragujevcu i danas to čuvaju u kamenu.

Politička tišina i bugarsko pitanje

Spolja gledano, Srbija je u prolećnim i letnjim mesecima 1915. imala čudan luksuz mira. Centralne sile bile su zaokupljene velikim borbama na istočnom i zapadnom frontu — nemačko-austrougarski proboj kod Gorlica i Tarnova, ofanziva u Galiciji, rovovski zastoj u Francuskoj — i nisu imale slobodne snage za novi napad preko Save i Dunava. Vojska Radomira Putnika dobila je desetak meseci predaha, ali predaha bez mogućnosti prave obnove: industrije nije bilo, saveznička pomoć je dolazila tanko, a tifus je iz vojne snage izvlačio ono malo što je ostalo.

U pozadini se vodila druga, tiša bitka — diplomatska. Sve je zavisilo od Bugarske. Antantine sile su preko leta nudile Sofiji deo Makedonije — onaj koji je Bugarska smatrala svojim još od 1912. — u zamenu za neutralnost ili ulazak u rat na njihovoj strani. Vlada Nikole Pašića, pritisnuta od saveznika, bila je primorana da o tim ustupcima makar ćuti, iako je u srpskom javnom mnjenju i delu vojske svaka takva pomisao izazivala otpor. Centralne sile su ponudile više i konkretnije: ne samo srpsku Makedoniju, već i delove Stare Srbije i obećanje brze podele. Bugarska se priklonila Centralnim silama u septembru. Politički, to je za Srbiju značilo da je istočni bok, oduvek osetljiv, postao otvoreni front.

Krajem septembra i početkom oktobra postalo je jasno da se sprema koordinisani napad sa severa i istoka. Komandu nad nemačko-austrougarskim snagama preuzeo je feldmaršal August fon Makenzen, jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata tog rata. Plan je bio jednostavan i okrutan — Nemci i Austrougari prelaze Savu i Dunav, Bugari napadaju s istoka, srpska vojska se gura u centralni deo zemlje gde će biti opkoljena.

Napad je počeo u noći između šestog i sedmog oktobra 1915. teškim bombardovanjem i forsiranjem Save i Dunava na više mesta. Beograd je posle nekoliko dana ulične borbe pao. Četrnaestog oktobra Bugarska je prešla istočnu granicu i u nekoliko dana presekla železnicu prema Solunu — jedinu liniju kojom je saveznička pomoć mogla da stigne. Antantine snage koje su počele da se iskrcavaju u Solunu bile su i premalene i prekasne; do srpskog fronta nisu uspele da se probiju u vremenu koje je bilo na raspolaganju.

Vrhovna komanda i vlada povlačile su se ka jugu — najpre u Niš, koji je od jeseni 1914. služio kao ratna prestonica, a zatim u Kraljevo i dalje. Putnik je, već teško bolestan, donosio odluke na nosilima. Kada je postalo jasno da je i pravac ka Solunu zatvoren bugarskim presecanjem, doneta je odluka koja će obeležiti narednu zimu — povlačenje vojske, vlade i kralja preko crnogorskih i albanskih planina ka Jadranu. Bez patetike: bila je to jedina preostala opcija koja nije značila kapitulaciju.

Tako se završava prva faza rata za Srbiju — ne porazom u otvorenoj bici, nego opkoljenjem. Pegavi tifus je odneo desetine, a možda i više od sto hiljada života pre nego što je ispaljen prvi metak nove ofanzive. Politička procena Bugarske ispostavila se pogrešnom, mada je teško reći da li bi i drugačija ponuda Antante uopšte mogla da promeni odluku Sofije. Vojnički, Centralne sile su 1915. bile nedvosmisleno nadmoćne — i u ljudstvu, i u topovima, i u koordinaciji. Srpska vojska je pred sobom imala planinski put i zimu, i još uvek nije znala koliko će je taj put koštati.