Kolubarska bitka

Posle pobede na Ceru u avgustu 1914. srpska vojska bila je iznurena više nego što se to s pobedničkim raspoloženjem moglo pomiriti. Ljudi su bili na nogama mesecima, oprema je bila istrošena, a najteže od svega — municije je gotovo nestajalo. Saveznička isporuka iz Francuske i Rusije kasnila je iz nedelje u nedelju, transportni putevi preko Soluna bili su spori i nepouzdani, a artiljerija je morala da štedi svaki metak. Druga austrougarska ofanziva preko Drine u septembru prošla je za Beč manje katastrofalno nego prva, i nije više bilo iluzije da će neprijatelj odustati. U Beču se već radilo na trećoj, najvećoj operaciji.

Tu treću ofanzivu povela je u novembru 1914. Balkanska vojska pod komandom generala Oskara Pocjoreka. Cilj više nije bio samo prodor preko granice — trebalo je razbiti srpsku vojsku, zauzeti Beograd i tako konačno otkloniti onu istu Srbiju koja je u Sarajevu, prema bečkom čitanju, izazvala rat. Austrougarske snage probile su se kroz zapadnu Srbiju, oslonile na pravce dolinama reka i postepeno potisnule srpske armije ka istoku. Početkom novembra napušteno je Valjevo, koje je dotad bilo glavni logistički oslonac srpske odbrane. Linija fronta povukla se na Kolubaru i njene pritoke — Ljig, Maljen, padine Suvobora — i tu se vojska zaustavila, sa rekom za leđima i sa neprijateljem koji je nadirao.

Atmosfera te jeseni bila je teška na način koji rečnik vojnih izveštaja teško prenosi. Kiša i blato pretvorili su puteve u kanale, kolone izbeglica kretale su se uz vojsku, a u rovovima su, prema sačuvanim izveštajima i fotografijama, bili viđeni kralj Petar I i regent Aleksandar, među običnim vojnicima. Vrhovna komanda donela je tešku, dotad nezamislivu odluku — Beograd se ne brani po cenu opkoljavanja vojske, nego se evakuiše. Drugog decembra 1914, na dan jubileja cara Franca Jozefa, austrougarske jedinice ušle su u Beograd. U Beču je proglašena pobeda; u Srbiji se činilo da je rat ulazio u poslednju fazu.

Smena na čelu Prve armije

U tom trenutku odigrala se odluka koja je, koliko se danas može sa sigurnošću reći, presudno uticala na ishod. Načelnik Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik bio je tada već teško bolestan i operativnim poslovima rukovodio je iz pozadine, često iz kreveta. Komandant Prve armije general Petar Bojović bio je ranjen i sklonjen sa fronta, a privremeno komandovanje na najugroženijem delu fronta nije davalo rezultate. Putnik je za novog komandanta Prve armije imenovao Živojina Mišića, dotadašnjeg pomoćnika načelnika Vrhovne komande. Mišić je važio za stručnjaka, ali je do tada bio štabni oficir, bez najveće samostalne komande u ovom ratu. Bila je to mera iz nužde.

Prva Mišićeva odluka delovala je mnogima kao predaja. On je insistirao da se Prva armija povuče još dublje, na pogodnije položaje uz Suvobor, da skrati front, zbije jedinice, da ljudima i konjima omogući nekoliko dana odmora i da dovuče municiju koja je upravo počela da pristiže iz savezničkih isporuka. Putnik se kolebao, drugi komandanti su negodovali; svako dalje povlačenje izgledalo je kao otvaranje vrata Pocjoreku. Mišić je ipak izdejstvovao svoju varijantu. Pokazaće se da je upravo to skraćivanje fronta, spojeno sa pristiglim francuskim granatama i sa istovremenim rastezanjem austrougarskih linija snabdevanja kroz raskaljanu zapadnu Srbiju, stvorilo trenutni operativni preokret.

Trećeg decembra 1914. srpska Prva armija prešla je u ofanzivu na celom svom delu fronta, a ubrzo su krenule i Druga i Treća armija. Iznenađenje je bilo gotovo potpuno. Austrougarske jedinice, koje su mislile da imaju pred sobom poraženog protivnika u rasulu, nisu izdržale prvi udar; mnoge su se povukle haotično, gubeći artiljeriju, komore i hiljade zarobljenika. Pocjorekova vojska, sa predugačkim linijama snabdevanja, bez rezervi na pravim mestima, u nekoliko dana izgubila je inicijativu i počela uzmak ka Drini i Savi. Borbe su trajale na padinama Suvobora, oko Lazarevca i Mladenovca, na pravcu Valjeva. Do petnaestog decembra cela srpska teritorija bila je oslobođena. Sutradan, šesnaestog decembra, srpska vojska ponovo je ušla u Beograd; kralj Petar I obišao je oslobođeni grad nešto kasnije. Mišić je zbog tog uspeha unapređen u vojvodu.

Cifre poraza za Austrougarsku bile su za tadašnje balkanske razmere ogromne. Procenjuje se da je njena vojska imala preko pedeset hiljada poginulih i ranjenih, a u srpskim rukama ostalo je više od sedamdeset hiljada zarobljenika, mada se pojedinačni brojevi po izvorima razlikuju i treba ih uzeti s oprezom. Srpski gubici procenjuju se na oko dvadeset i dve hiljade poginulih, uz znatno veći broj ranjenih i nestalih. Pocjorek je smenjen, treća ofanziva završena potpunim neuspehom, a u savezničkim štampama, od Pariza do Petrograda, Kolubarska bitka pominjala se kao prvi veliki saveznički uspeh na kopnu u 1914. godini.

Pa ipak, ovde počinje teži deo razumevanja. Pobeda je značila iscrpljivanje. Vojska koja je u decembru izbacila neprijatelja iz zemlje bila je vojska sa istrošenim ljudstvom, opremom i rezervama. Tifus, koji je sa zarobljenicima i izbeglicama ušao u srpsku pozadinu, već je u ranu zimu počeo da pravi nove gubitke kakve borbe nisu pravile. Saveznička pomoć i dalje je stizala sporo, a politički položaj zemlje nije se popravljao u meri u kojoj se popravio na frontu. Kada je u jesen 1915. nova kombinovana ofanziva — austrougarska, nemačka i bugarska — pošla na Srbiju, vojska koja je trebalo da je dočeka više nije bila ona iz decembra 1914. Kolubara je tako ostala dvostruka slika: operativni majstorluk povlačenja-pa-protivudara, koji se i danas izučava u vojnim školama, i, istovremeno, granica preko koje srpska država u ovom ratu više nije mogla da ide sama.