Cerska bitka

Sredinom avgusta 1914. godine, samo nekoliko nedelja pošto je Austro-Ugarska objavila rat Srbiji, na obroncima planine Cer u zapadnoj Srbiji odigrala se kratka i žestoka bitka koja će u istoriji ostati upamćena dvostrukim značenjem. Bila je to prva srpska pobeda u Prvom svetskom ratu — i, što se tek u narednim mesecima razumelo, prva pobeda jedne sile Antante u celom ratu. Pre Cera, vesti sa frontova nisu bile dobre ni za Francuze ni za Ruse ni za Britance. Posle Cera, postojala je bar jedna tačka na karti gde je centralna sila zaustavljena, potučena i vraćena preko granice.

Plan austrougarskog napada vodio je general Oskar Pocjorek, vojni guverner Bosne, čovek koji je samo nekoliko nedelja ranije u Sarajevu bio u istom automobilu sa nadvojvodom Francom Ferdinandom. Pocjorek je sa svojom Drugom i Petom armijom imao zadatak da iz Bosne i Srema prodre u zapadnu Srbiju, brzo razbije srpsku odbranu i, u idealnom slučaju, za nekoliko nedelja okonča rat protiv male, ali vojnički iskusne države. Glavni udar krenuo je preko Drine kod Loznice i Lešnice, sa pratećim prelazima sa severa, preko Save kod Šapca. Cilj je bio jasan: zauzeti Mačvu i Pocerinu i izbiti u dolinu Kolubare.

Srpska Vrhovna komanda, pod načelnikom Štaba vojvodom Radomirom Putnikom, prvih dana nije bila sigurna gde će se zapravo desiti glavni austrougarski napad — preko Drine sa zapada, ili sa severa, dolinom Morave prema Beogradu. Zato su srpske armije ostavljene u dubljoj zoni, spremne da se brzo prebace na ono stranu na kojoj se neprijatelj odluči da udari. Tek kada je postalo jasno da glavnina ide preko Drine, Putnik je naredio Drugoj armiji da krene ka Ceru. Komandovao je njome general Stepa Stepanović, oficir iz balkanskih ratova, čovek smiren u rečima i odlučan u potezima. Pod njim su bile Kombinovana divizija prvog poziva, Šumadijska, Moravska i delovi Dunavske divizije.

Noć na Tekerišu

U noći između 15. i 16. avgusta srpske kolone u brzom maršu izbile su na obronke Cera, ne znajući tačno gde se neprijatelj nalazi. Otprilike u isto vreme, austrougarski delovi penjali su se uz drugu stranu iste planine, takođe bez jasne slike o protivniku. Susret se dogodio iznenada, u mraku, kod sela Tekeriš. Borba koja je usledila vodila se na bliskom odstojanju, često na bajonet, u rovovima koji još nisu ni bili iskopani, na livadama i u šumi. Srpski pukovi, brojno često slabiji, koristili su poznavanje terena, brzinu i pritisak iz neposredne blizine. Pre svanuća austrougarska formacija na tom delu fronta bila je razbijena.

Borbe se nisu završile te noći. U narednim danima, od 17. do 19. avgusta, srpske divizije proširile su uspeh duž celog cerskog grebena i ka Mačvi. Austrougarske trupe, iznenađene žestinom otpora i bez čvrste komande u uslovima opšte konfuzije, počele su da uzmiču. Do 19. avgusta veći deo Pocjorekovih snaga povukao se preko Drine i Save, ostavivši za sobom artiljeriju, transport i hiljade zarobljenih. Šabac, koji su Austro-Ugari kratko držali, ponovo je bio u srpskim rukama. Prva ofanziva protiv Srbije propala je za manje od dve nedelje.

Vojni značaj Cera bio je veliki, ali ga treba meriti bez glorifikacije. Pobeda je dokazala da srpska vojska, iako mala i loše opremljena u poređenju sa austrougarskom, ima realnu borbenu vrednost — vrednost koju su izgradili tek završeni balkanski ratovi 1912. i 1913. godine. Oficirski kadar bio je iskusan, vojnici su znali šta je dugi marš i šta je vatra, a komandanti su, na čelu sa Putnikom i Stepom, umeli da prepoznaju trenutak i koncentrišu snage. Stepa Stepanović je posle Cera, ukazom kralja Petra, unapređen u čin vojvode — što je tada bio najviši vojni čin u Srbiji, i koji se dotad davao izuzetno retko.

Moralni značaj bio je možda i veći. Vesti o Ceru stigle su u London i Pariz u trenutku kada su saveznički listovi pisali samo o uzmicanju francuske vojske pred nemačkim prodorom u Belgiju i severnu Francusku. Beleške britanskih i francuskih dopisnika iz tih dana govore da je srpska pobeda dočekana sa olakšanjem nesrazmernim njenoj veličini: bila je to prva potvrda da centralne sile mogu da se zaustave, i to da to može da uradi i jedna mala balkanska država. U narednim nedeljama, francuska i britanska štampa pisaće o „herojskoj Srbiji“ sa toplinom koja će se zadržati sve do kraja rata.

Cenu te pobede ne treba prećutati. Srpski gubici u cerskoj bici procenjuju se na oko šesnaest hiljada poginulih, ranjenih i nestalih — ogroman broj za vojsku koja je u rat ušla sa rezervama već istanjenim posle balkanskih ratova. Mnogi pukovi vratili su se sa Cera prepolovljeni. Municija, sanitet i artiljerijske granate trošile su se brže nego što su mogle da se nabave, a pomoć saveznika tek je trebalo da stigne, sporo i nedovoljno. Pobeda je istovremeno potvrdila i precenila srpsku snagu. U Parizu i Petrogradu, ohrabreni vestima sa Cera, već su se začuli zahtevi da Srbija pređe u ofanzivu preko Save i Drine, kako bi rasteretila druge frontove — pre nego što je njena vojska zaista bila spremna za takav korak. Politika koja će do kraja jeseni dovesti do nove velike bitke, ovog puta na Kolubari, već se u Cerskoj pobedi nazirala.