Proboj Solunskog fronta

Solunski front je do leta 1918. godine bio jedno od onih ratišta na koja su saveznički štabovi gledali sa nelagodom. Tu je, od jeseni 1915, stajala mešovita vojska — francuska, britanska, srpska, kasnije i italijanska i grčka — naslonjena na utvrđene položaje od Albanije do Egejskog mora, ali bez velikog uspeha. London i Pariz su radije slali ljude i municiju u Francusku, gde se vodio glavni rat. Tek u maju 1918, kada je komandu nad savezničkim snagama na istoku preuzeo francuski general Luj Franše d'Espere, krenula je ozbiljna priprema za nešto što je dotadašnji vrhovni štab smatrao previše rizičnim — za pravi proboj.

Franše d'Espere je u Solun stigao sa reputacijom oficira koji ume da napada, ali i sa zadatkom koji nije bio popularan. Saveznički vrhovni komandant Foš nije verovao da je veliki uspeh na Balkanu moguć i nije hteo da na taj front šalje rezerve. Novi komandant je morao da planira ofanzivu sa onim što je već bilo na licu mesta. Nekoliko meseci je sa svojim štabom i sa srpskom Vrhovnom komandom — na čijem je čelu kao načelnik štaba bio vojvoda Živojin Mišić — proučavao bugarske položaje. Odluka koja je tu sazrela bila je suprotna onome što se obično očekivalo: glavni udar neće ići kroz dolinu, već preko najtežeg terena.

Dobro Polje

U središtu fronta, između doline Crne reke i Vardara, dizao se planinski masiv koji je na kartama nosio mirno ime — Dobro Polje. To nije bilo polje u uobičajenom smislu, već visoravan iznad strmih padina, sa vrhovima preko hiljadu i sedamsto metara, golim grebenima i uskim prilazima. Bugarska vojska, koja je tu držala položaje, smatrala je taj sektor neprobojnim. Upravo zato je tu, kako će se ispostaviti, bilo manje rezervi, slabija artiljerija i niža gotovost nego na nižim, „logičnim” pravcima. Mišić i Franše d'Espere su pretpostavili da neprijatelj brani jako tamo gde i sam očekuje napad, a slabije tamo gde misli da napada neće biti. Pretpostavka je bila tačna.

Glavni teret prodora trebalo je da nose srpske jedinice. Prva armija pod komandom vojvode Petra Bojovića i Druga armija sa francuskim divizijama uz bok bile su raspoređene tako da, posle kratke ali silne artiljerijske pripreme, pešadijskim jurišom otvore rupu u bugarskom frontu. Artiljerija je otvorila vatru ujutro 14. septembra 1918. i tukla je bugarske položaje ceo dan i deo noći. Granate su padale na rovove, žičane prepreke, komandna mesta i puteve za snabdevanje. Bila je to jedna od onih bombardovanja koja u Prvom svetskom ratu nisu uvek uspevala da unište odbranu, ali jesu uspevala da je rasturi i razdvoji.

U zoru 15. septembra pešadija je krenula. Srpske jedinice, sa francuskim pukovima na krilima, popele su se uz padine Dobrog Polja i Veternika, izbile na grebene i, posle nekoliko sati borbe izbliza, probile prvu bugarsku liniju. Do kraja dana proboj je bio širi nekoliko kilometara i dublji više od pet. Već sledećeg dana otpor je počeo da popušta — ne samo zato što su rezerve kasnile, već i zato što su bugarski vojnici, iscrpljeni, slabo hranjeni i bez vere u dalji smisao rata, počeli da se povlače u neredu. U narednih nekoliko dana brzina prodora postala je glavna odlika ofanzive. Konjičke jedinice i prethodnice pešadije išle su napred i po četrdeset kilometara dnevno, što je za uslove tog rata bilo neobično.

Strateški efekat se osetio za manje od dve nedelje. Bugarska vojska, čije su rezerve istopljene a front presečen na dva dela, više nije bila u stanju da drži liniju. Sofija je 25. septembra zatražila primirje. Četiri dana kasnije, 29. septembra 1918, u Solunu je potpisano takozvano Solunsko primirje, kojim je Bugarska izašla iz rata — prva od država Centralnih sila koja je to učinila. Posle bugarskog sloma, saveznička vojska, sa srpskim jedinicama na čelu, hitro je krenula na sever, kroz Makedoniju ka Kosovu i staroj Srbiji. Nemačke i austrougarske snage koje su pokušale da zatvore prazninu nisu stigle na vreme; do početka novembra Srbija je bila oslobođena, a sa njom je popustila i unutrašnja struktura Austro-Ugarske.

Kako se sa pristojne udaljenosti može videti šta je proboj Solunskog fronta zaista bio, vredi razdvojiti nekoliko stvari. To nije bila pobeda jedne vojske, niti, kako je kasnije volela da se piše, čisto „srpsko junaštvo”. Bila je to dobro pripremljena saveznička operacija u kojoj su se poklopili kompetentna komanda — Franše d'Espere u Solunu, Mišić u Vrhovnoj komandi, Bojović na čelu Prve armije — iskusne jedinice koje su iza sebe imale tri godine teškog rata, dobra logistika sa dovoljno artiljerije, granata i hrane, i ozbiljno pogrešna procena Centralnih sila o tome šta je u tom terenu moguće. Ofanziva je uspela jer je sve to delovalo zajedno. Bez ijednog od tih sastojaka — bilo bi drugačije.

U istoriji srpskog ratovanja u Prvom svetskom ratu, proboj Solunskog fronta je po duhu blizak Kolubarskoj bici iz 1914. godine. I tamo i ovde presudila je taktička odluka — napasti na mestu i u trenutku koji neprijatelj ne očekuje, sa snagama koje su tačno pripremljene za taj zadatak. Razlika je u razmeri posledica. Kolubara je 1914. spasla zemlju za jednu zimu. Dobro Polje je 1918. završilo rat na Balkanu i otvorilo put političkim procesima iz kojih će za nekoliko nedelja, na ruševinama Austro-Ugarske, izaći prva zajednička država južnih Slovena.