Zlatno doba srpske demokratije

Jedanaest godina između Majskog prevrata 1903. i prvih topovskih plotuna avgusta 1914. često se u srpskoj istoriografiji nazivaju „zlatnim dobom” — kratkim razdobljem u kome je Kraljevina Srbija, prvi i poslednji put pre Velikog rata, živela kao stvarna parlamentarna država. Sintagma je delom zaslužena, delom je naknadno uljuljkana nostalgijom posleratnih generacija koje su, gledajući unazad preko 1914, ovo vreme videle kao izgubljeni vrt. Istina je negde između: parlamentarni sistem koji je radio i pored toga što su mu se temelji ljuljali, slobodna štampa i smene vlasti — ali i tajne oficirske organizacije koje su iza zavese gradile sopstvenu, neustavnu vlast.

Osnova svega bila je novi-stari ustav. Već u jesen 1903. Skupština je, uz manje izmene, vratila ustav iz 1888. — onaj koji je Milan Obrenović bio dao, a Aleksandar Obrenović pa onda i sam Milan oktroisanim ustavom iz 1901. faktički ukinuo. Vraćanje tog ustava značilo je parlamentarni sistem u kome vlada zavisi od većine u Skupštini, prošireno biračko pravo za muškarce uz minimalni porez, tajno glasanje, slobodu štampe i slobodu udruživanja. Ključna razlika u odnosu na ranija razdoblja nije bila toliko u slovu zakona koliko u tome što ga je novi vladar zaista poštovao.

Kralj Petar I, kome je presto pao u krilo posle krvave noći u Konaku, dosledno se držao ustavnih okvira. Nije pravio dvorske stranke, nije postavljao i smenjivao ministre po sopstvenoj volji, nije vladu koristio kao lično oruđe. Bio je vojnik i prevodilac Stjuarta Mila, čovek skromnih navika i diskretne ličnosti, koji je vlast prepustio strankama i Skupštini. Ta uzdržanost — toliko neuobičajena u dinastiji koja je do tada bila navikla na suprotno — bila je verovatno presudan uslov da parlamentarizam uopšte stane na noge.

Politički život vodile su dve stranke izrasle iz istog korena. Narodna radikalna stranka, na čelu sa Nikolom Pašićem, bila je velika, dobro umrežena partija sa snažnim osloncem u seoskoj Srbiji. Samostalna radikalna stranka, koja se odvojila 1901, okupljala je mlađe i obrazovanije radikale — Ljubomira Davidovića, Stojana Protića, Jašu Prodanovića — koji su, polazeći od istih programskih osnova, insistirali na strožijem poštovanju parlamentarnih procedura i manjem stranačkom autoritarizmu. Dve radikalske stranke razmenjivale su vlast, ponekad u koaliciji sa naprednjacima ili liberalima, a Skupština je aktivno radila — raspravljala budžete, donosila zakone, postavljala pitanja ministrima.

Štampa, vojska, ekonomija

Javni život se ubrzao kao nikada ranije. U Beogradu je izlazilo preko dvadeset političkih listova, a u zemlji više od trideset; svaka stranka je imala svoj dnevnik ili nedeljnik, a uz njih su rasli i nezavisni časopisi za književnost, nauku i privredu. „Politika”, osnovana 1904, već je u prvim godinama nagovestila ono što će kasnije postati — ozbiljan, građanski list sa ambicijom da bude evropski. Cenzura nije postojala u onom obliku u kome se pamtila iz vremena Obrenovića; vladi se moglo otvoreno suprotstavljati, ministri su se javno ismevali u karikaturama, opozicija je dobijala glas.

Najteže iskušenje novog kursa došlo je spolja. Austro-Ugarska, navikla da Srbiju drži kao ekonomski privezak, pokušala je 1906. da je carinskim ratom prinudi na poslušnost. Granice za srpsko žito i stoku bile su zatvorene, a Beograd je morao da bira između popuštanja i preusmeravanja čitave svoje trgovine. Izabrao je drugo. Tokom narednih godina — uz pomoć francuskog kapitala koji je postepeno zamenjivao bečki, novih železničkih veza i novih tržišta u Egiptu, Nemačkoj i Francuskoj — Srbija je carinski rat izdržala i izašla iz njega ekonomski samostalnija nego što je u njega ušla. Dinar je ostao stabilan, nacionalni dohodak je rastao, državni budžet se uravnotežio. Bilo je to možda najveće postignuće zlatnog doba: politička samostalnost potvrđena ekonomski.

Uporedo s tim, vojska je modernizovana francuskim naoružanjem i delom nemačkim instrukcijama, a 1905. osnovan je Univerzitet u Beogradu — ne kao potpuno nova ustanova, jer je Velika škola postojala decenijama, već kao njena transformacija u pravi univerzitet evropskog tipa, sa katedrama, fakultetima i naučnim radom. U gradovima se gradilo, otvarale su se škole, banke, štamparije, pozorišta. Beograd je u tih jedanaest godina prerastao iz orijentalne varoši u prepoznatljivu evropsku prestonicu, makar malu i provincijsku.

Sve to, međutim, ne sme da zakloni senke. Parlamentarni sistem se na više nivoa oslanjao na klijentelizam: glasovi su se kupovali uslugama, lokalni moćnici su imali presudan uticaj, a stranačka disciplina umela je da bude tvrda. Biračko pravo i dalje je važilo samo za muškarce, i to one koji su plaćali minimalan porez — žene, najsiromašniji slojevi i manjine ostale su bez glasa. Ozbiljniji od svega bila je činjenica da iza ustavne fasade postoji paralelna vlast: tajne oficirske organizacije, izrasle iz iste zavereničke struje koja je 1903. pobila Aleksandra i Dragu, nikada nisu raspuštene. Godine 1911. one su se zaokružile u organizaciji „Ujedinjenje ili smrt”, poznatijoj kao „Crna ruka”, na čelu sa pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom — istim onim koji je u Konaku predvodio prevrat. Ta mreža je u vojsci, policiji i nacionalnim društvima zadržala uticaj koji nijedna vlada nije uspevala da kontroliše, i njeni tragovi vodiće 1914. pravo do Sarajeva.

Iza svega je tinjao i sve veći nacionalni nemir prema sunarodnicima u Austro-Ugarskoj — u Bosni, Hrvatskoj, Vojvodini — kome su Aneksiona kriza 1908. i balkanski ratovi 1912–1913. davali stalno nova goriva. Zlatno doba srpske demokratije bilo je, dakle, stvarno: kralj koji ne smeta, Skupština koja radi, štampa koja govori, ekonomija koja izdržava pritisak velike sile. Bilo je i krhko: na ivici je stajala bomba sa upaljenim fitiljem, a iza nje rat koji će sve to za nekoliko godina pretvoriti u uspomenu. Pošteno rečeno — ne idila, nego istorijski uspeh sa cenom koju će tek sledeća generacija morati da plati.