Beograd i Srbija 1903–1912.

Ako se „zlatno doba“ srpske građanske kulture pre Prvog svetskog rata može stati u jedan prozor, taj prozor je devet godina između Majskog prevrata 1903. i mobilizacije za Prvi balkanski rat 1912. Bilo je to vreme u kome je Srbija prvi put istovremeno disala kao moderna država — sa parlamentom koji je redovno zasedao, novinama koje su izlazile svakog jutra, kafanama u kojima se politika svađala i smirivala, i prestonicom koja je rasla brže nego ikada do tada. Lekcija koja sledi nije pregled; ona je niz slika, jer se atmosfera tog perioda bolje vidi u pojedinostima nego u sažetku.

Beograd na početku perioda još je manji grad. Procene za 1900. godinu daju mu nešto preko sedamdeset hiljada stanovnika; do 1912. taj broj prelazi sto hiljada. Grad izlazi iz starog jezgra oko Kalemegdana i Knez Mihailove ulice i širi se prema Vračaru i Paliluli, gde se ulice tek probijaju kroz nekadašnje bašte i kukuruzišta. Gradi se kamen i opeka tamo gde su do juče stajale ćerpičare; pojavljuju se prva spratna zdanja u stilu beogradske akademske arhitekture, sa balkonima od kovanog gvožđa i visokim tavanicama. Generalni urbanistički plan koji će gradu dati Đorđe Kovaljevski stići će tek 1923, ali ideje o regulaciji Dunavske i Savske strane, o produžecima Knez Mihailove i o uređenju zelenih površina raspravljaju se već u ovim godinama.

Pojedine zgrade i danas stoje kao spomenici tog naleta. Hipotekarna banka, Narodni muzej smešten u prostorijama starog kraljevskog dvora, novi delovi Kalemegdana sa prvim uređenim gradskim parkovima, i — započeta 1907. — zgrada koja će tek mnogo kasnije postati Stara skupština. Skadarska, do tada već dobro poznata uska ulica sa malim radnjama i mehanama, učvršćuje svoju reputaciju boemske četvrti u kojoj se pesnik, glumac i novinar susreću posle ponoći. Knez Mihailova i Ulica kralja Petra dobijaju izloge prvih modernih trgovačkih radnji, sa staklom u celoj površini i mesinganim okvirima, kakvi su do juče viđani samo u Pešti ili Beču.

Novine, kafane, pozorište

Najsnažnije promene nisu, međutim, u kamenu, nego u javnoj sferi. „Politika“ počinje da izlazi 1904. godine i ubrzo postaje dnevnik bez kojeg se beogradsko jutro više ne zamišlja. „Srpski književni glasnik“, koji je Bogdan Popović pokrenuo još 1901. i koji u ovom periodu vodi mladi Jovan Skerlić, postaje sito kroz koje prolazi gotovo sve što se u srpskoj književnosti smatra ozbiljnim. Beograd dobija — prvi put masovno — pojam „javnost“ u modernom smislu: prostor u kojem se mišljenje obrazuje preko štampe, a ne preko porodičnih i partijskih veza.

Kafane su drugo lice te javne sfere. „Dardaneli“, „Kod Tri šešira“, „Tri lista duvana“ — imena koja će u sećanju kasnijih naraštaja zvučati gotovo kao naslovi knjiga. U njima se sastaju poslanici i pisci, planiraju listovi i razbijaju se prijateljstva. Narodno pozorište modernizuje repertoar: pored domaćih autora, na njegovoj sceni redovno se igraju Šekspir, Ibzen i Čehov. Beogradsko pevačko društvo drži koncerte koji okupljaju građanski sloj u njegovim najsvečanijim trenucima. Bioskopi — „Pariz“, „Kasina“, „Korzo“ — donose pokretne slike iz Pariza, Berlina i Beča; gledalište je u početku mahom mlado, ali se brzo proširuje. Univerzitet, koji je 1905. godine prerastao iz Velike škole, do 1912. iznedrio je generaciju studenata i mladih nastavnika kakvu zemlja do tada nije imala.

Tehnika, takođe, ostavlja prve tragove. Prvi automobili pojavili su se u Beogradu još oko 1903; izvori se ne slažu u broju i imenima vlasnika, ali se obično navodi da je kralj Petar I dobio sopstveni automobil 1908. godine. Prvi aeroplani prelete nad gradom između 1910. i 1912, i izazovu meteže kakvi se pamte u porodičnim pričama. Telegrafska mreža pokriva celu zemlju, telefon stiže u nekoliko centralnih ustanova, a železnica — već dovršena u svojim glavnim pravcima — povezuje provinciju sa prestonicom u jednom danu putovanja, što je svega dve decenije ranije izgledalo nezamislivo.

Provincija ne sedi mirno. Niš, oslobođen 1878, sada se širi van starih zidina i postaje drugi industrijski centar zemlje, sa fabrikama, kasarnama i sve značajnijim trgovačkim staležom. Kragujevac, sa Vojnotehničkim zavodom čije se osnivanje vezuje za 1851. ali čiji se pogoni baš u ovim godinama proširuju, i sa Topolivnicom, postaje grad u kome se kuje srpsko oružje. Šabac trguje žitom i šljivom i ponosi se svojom realkom. Užice je 1900. godine dobilo malu hidroelektranu — jednu od prvih u širem regionu — i osvetljenje koje je tada izgledalo kao čudo. Smederevo se okreće Dunavu i rečnom saobraćaju. Po obimu i sjaju, sve to ostaje skromno u poređenju sa Bečom ili Pragom; ali, mereno sopstvenim merilom, predstavlja vrhunac građanske kulture koji Srbija do tada nije iskusila.

Period nije bez senki. Sudski procesi protiv novinara, finansijske afere oko pojedinih banaka, sukobi između listova različitih političkih boja, povremeni štrajkovi radnika u Beogradu i Kragujevcu — sve to deo je iste, žive javne sfere. I pored ulične rasvete, automobila i fabrika, najveći deo stanovništva i dalje živi na selu i zavisi od žetve. Pa ipak, kada se posle 1918. preživeli pripadnici ove generacije budu osvrtali, „zlatno doba“ neće biti puka nostalgija; biće prepoznavanje da je između 1903. i 1912. Srbija — možda prvi i poslednji put pre velikog rata — kratko izgledala kao zemlja koja zaista pripada svom dvadesetom veku.