Modernizacija srpske vojske

Kada je u jutarnjim časovima 29. maja 1903. Aleksandar Obrenović pao pod oficirskim revolverima, srpska vojska se prvi put posle decenija našla u središtu državnog života ne samo kao oruđe vlasti, već kao stalež koji je tu vlast srušio. U narednoj deceniji ta ista vojska prolaziće kroz najtemeljitiju reorganizaciju u istoriji kraljevine — reorganizaciju koja će je 1912. godine pretvoriti u najbolje pripremljenu balkansku silu. Reč je o sporom, sistematičnom, ne uvek vidljivom poslu: o zakonima, manevrima, štabnim kursevima, naručivanju topova, otvaranju škola. Bez tog desetogodišnjeg rada, kasniji uspesi u Kumanovu i na Ceru ne bi se mogli ni zamisliti.

Pravna osnova reforme već je postojala. Zakon o ustrojstvu vojske donet je još 1901. godine, pod kraljem Aleksandrom, ali je tek posle 1903. dosledno primenjen. Uvodio je opštu vojnu obavezu — svaki sposoban muškarac dužan je da odsluži aktivnu vojnu službu, dve godine u pešadiji, nešto duže u konjici i artiljeriji — a posle toga prelazi u rezervu organizovanu po teritorijalnom načelu. Kraljevina je podeljena na pet armijskih oblasti, sa sedištima u Beogradu, Nišu, Šapcu, Kragujevcu i Valjevu, tako da je svaka oblast mogla da mobiliše ljudstvo iz svog kraja i da ga, u slučaju rata, brzo izvede u stroj. Mirnodopski sastav iznosio je oko trideset hiljada vojnika; pri punoj mobilizaciji, sa svim rezervama i pozivima, brojka se mogla popeti i preko dvesta pedeset hiljada — što je za zemlju od jedva tri miliona stanovnika bilo na ivici onoga što društvo može da podnese.

Srce reforme bio je generalštab. Na njegovo čelo došao je 1903. pukovnik, kasnije general i vojvoda, Radomir Putnik — strpljiv, sistematičan oficir koji je već decenijama proučavao ratnu doktrinu i koji je sa južnih granica do Beograda doneo naviku rada bez glasa. Pod njim je generalštab prerastao iz uske kancelarije u stvarni mozak vojske. Uveden je redovan ciklus letnjih manevara u kojima su se uvežbavale velike jedinice, štabni kursevi za oficire, planovi mobilizacije rađeni do najsitnijih detalja — koliko vagona, koliko konja, koliko zoba po danu. Putnik je oko sebe okupio krug ljudi koji će postati legenda srpskog ratovanja: Živojin Mišić, budući pobednik na Kolubari, Stepa Stepanović, Petar Bojović, general Božidar Janković. Većina ih se školovala u Francuskoj, neki u Rusiji ili Nemačkoj, i u zemlju su donosili savremena štiva i navike.

Topovi, puške i prva krila

Najteže pitanje bilo je naoružanje. Srbija je dugo zavisila od austrijskih dobavljača — pre svih od češke Škode — što je u svakom političkom sukobu sa Bečom značilo i pretnju da će topovi ostati bez rezervnih delova. Carinski rat sa Austro-Ugarskom, koji je trajao od 1906. do 1911. i koji su Beč i Pešta otvorili u nadi da će Srbiju ekonomski slomiti, paradoksalno je oslobodio vojsku tog stiska. Beograd se okrenuo Francuskoj i naručio brzometni top Schneider-Creusot model 1907, kalibra 75 milimetara — jedan od najboljih artiljerijskih komada svoga vremena, sa hidropneumatskim povratnikom koji je topu dozvoljavao brzu i tačnu paljbu bez promene položaja. Pešadija je dobila pušku sistema Mauser, u srpskoj modifikaciji model 1899, kalibra 7,9 milimetara. Stigli su i prvi mitraljezi sistema Maxim, telefoni i telegrafi za vezu, prva motorizovana oprema u inženjeriji.

Uporedo sa naoružanjem rasla je i tehnička strana vojske. Vojna akademija, osnovana još 1850. i obnovljena 1880, posle 1903. dobija nove nastavne programe rađene po francuskom uzoru. Pešadijske divizije organizovane su takođe po francuskom modelu, sa pratećom artiljerijom i sopstvenim sanitetom. Godine 1912. osnovana je i prva srpska avijacija — oficirska škola, najpre u Pirotu pa premeštena u Niš, na kojoj su obučeni i prvi srpski piloti. Avioni, kupljeni u Francuskoj, bili su krhki, drveni, više simbol nego ratno oružje, ali su Srbiju svrstali među prve države sveta koje su uopšte imale vojnu avijaciju. Mlade oficire koji su seli za upravljače posmatralo se u Beogradu kao ljude jednog novog doba.

Sve te reforme imale su jasan cilj. U glavama oficira i politike ležala su dva moguća rata — jedan, blizak i izvestan, protiv Osmanlija za oslobođenje Stare Srbije i Makedonije; drugi, mnogo opasniji i moguć, protiv Austro-Ugarske, koja je 1908. godine aneksijom Bosne i Hercegovine pokazala koliko malo računa na srpske težnje. Reforma je bila pripremana sa svešću o oba scenarija. Ipak, treba reći pošteno: i posle deset godina rada, srpska vojska je materijalno ostala skromna. Industrijski kapacitet kraljevine bio je mali, vojnotehnički zavod u Kragujevcu jedva je pokrivao domaće potrebe za municijom, gotovo sve teško naoružanje moralo se uvoziti. Snaga vojske ležala je u ljudima i u organizaciji, ne u arsenalima.

Kada je u jesen 1912. objavljena mobilizacija za rat protiv Turske, sistem je radio. Rezervisti su iz sela stigli u svoje pukove u predviđenom roku, oficiri su znali svoje zadatke, planovi koje je Putnikov štab godinama brusio pretvarali su se u marševe. Pobede koje su sledile — Kumanovo, Prilep, Bitolj — često su pripisivane samo hrabrosti srpskog vojnika, i ta hrabrost je doista bila stvarna. Ali iza nje je stajala desetogodišnja, dosadna, nevidljiva radinost: zakon iz 1901, manevri u Šumadiji, francuski topovi, štabni kursevi, mauserovke iz Kragujevca. Modernizacija pokrenuta posle 1903. nije bila samo vojnička priprema; bila je tihi dokaz da Srbija, kada hoće ozbiljno, ume da radi ozbiljno.