Nacionalni pokret i Mlada Bosna

Posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, među južnoslovenskom omladinom u Habzburškoj monarhiji i u Kraljevini Srbiji javila se nova, nestrpljiva generacija. Bili su mladi — đaci gimnazija, studenti, učitelji, novinari, mlađi oficiri — i delili su osećaj da stari oblici politike, parlamentarne stranke i diplomatski sporovi, ne mogu da reše ono što su smatrali sudbinskim pitanjem svoga doba: oslobođenje južnih Slovena od austro-ugarske vlasti i njihovo ujedinjenje. Iz tog ambijenta izrasla su uporedo nekoliko različitih pokreta. Bili su povezani osećanjem i lektirom, ali su se razlikovali po metodi — od pesničkih kružoka do tajnih zaverenika sa revolverima.

U Bosni i Hercegovini stasavao je pokret koji će kasnije, više po sećanju nego po jasnoj organizaciji, dobiti ime „Mlada Bosna”. Nije to bila stranka ni partija sa pravilima i članskim knjižicama, već labava, isprepletena mreža srpskih, hrvatskih i muslimanskih učenika i studenata u Sarajevu, Tuzli, Mostaru i drugim gradovima, povezanih ličnim poznanstvima, časopisima i ćutljivim večernjim razgovorima. Čitali su iste knjige: italijanskog Macinija, ruske narodnjake — Černiševskog pre svih — i evropske anarhiste poput Kropotkina. Mešali su slovenski romantizam ujedinjenja sa antiimperijalističkim radikalizmom; većini je „jugoslovenska” ideja bila bliža od uskih nacionalnih programa, mada je u njihovim redovima bilo i ljudi koji su sebe pre svega doživljavali kao srpske revolucionare.

Metoda koja je tu ideju trebalo da pretvori u istoriju bila je metoda epohe: atentat na funkcionera monarhije. U junu 1910. godine u Sarajevu, mladi pravnik Bogdan Žerajić pokušao je da ubije zemaljskog poglavara Bosne i Hercegovine, generala Marijana Varešanina. Promašio je, a onda se na ulici ubio iz istog pištolja. Vlasti su njegovo telo zakopale u neoznačen grob, ali za bosansku omladinu Žerajić je odmah postao mit. Njegova fotografija, mesto njegove smrti, čak i navodne reči zapisane u sveščicama drugova — sve je to ušlo u jedan podzemni kult koji će u narednim godinama oblikovati nekoliko atentatora, među njima i one koji će u istom Sarajevu, četiri godine kasnije, ubiti nadvojvodu Franca Ferdinanda.

Drugi sloj iste pojave bio je propagandni, a ne revolverski. U Beogradu, Pragu i Zagrebu javljale su se grupe poput „Slovenskog juga” i raznih studentskih i književnih društava, koja su izdavala novine i brošure, organizovala javna predavanja i potpisivala manifeste o kulturnoj i političkoj saradnji srpskog, hrvatskog i slovenačkog naroda. Te grupe imale su veze sa Velikom školom, pretvorenom 1905. u Univerzitet u Beogradu, i sa krugovima oko časopisa „Srpski književni glasnik”. Tu se vodila polemika o tome šta uopšte znači „jugoslovenstvo” — da li trojstvo plemena jednog naroda, ili savez različitih naroda; ali se činjenica zajedničke političke sudbine smatrala očiglednom.

„Ujedinjenje ili smrt”

Najtvrđu, najopasniju i u istorijskoj literaturi najsporniju kariku te mreže predstavljala je tajna oficirska organizacija „Ujedinjenje ili smrt”, šire poznata pod novinarskim nadimkom „Crna ruka”. Osnovana je 1911. godine u Beogradu, a njeno jezgro činili su oficiri-zaverenici iz Majskog prevrata 1903. — pre svega Dragutin Dimitrijević Apis, šef obaveštajnog odeljenja Generalštaba, i Vojislav Tankosić. Njihov proklamovani cilj bio je ujedinjenje svih srpskih krajeva, sredstvima koja izlaze iz okvira parlamentarne politike. Organizacija je imala svoj statut, zakletvu, čak i pečat sa lobanjom, i predstavljala je tajnu hijerarhiju paralelnu državnoj — što je u zemlji sa krhkom ustavnom tradicijom bila ozbiljna unutrašnja opasnost. Sukob između „Crne ruke” i vlade Nikole Pašića kuvao se godinama i kulminiraće tek u ratu, na Solunskom procesu 1917.

Veza između te oficirske mreže i bosanske omladine bila je tanja i zamršenija nego što su to kasnije tvrdile i optužnice i apologije. Sigurno je da je upravo Tankosić, u svojstvu organizatora četničkih akcija, mladim Mladobosancima — Principu, Čabrinoviću, Grabežu — dao pištolje i bombe i prebacio ih preko granice u Bosnu uoči atentata u junu 1914. godine. Manje je sigurno koliko je o tome znala srpska vlada; ozbiljni istraživači danas se slažu da je Pašić bio uznemiren glasinama i pokušavao da upozori Beč, ali da nije zaustavio akciju koja se odvijala u sivoj zoni državnih službi.

Treba pomenuti i četvrtu pojavu — „Narodnu odbranu”, osnovanu u Beogradu 1908. godine, odmah posle aneksije. Bila je legalna, registrovana organizacija; vodila je propagandu, štampala publikacije i organizovala dobrovoljačke čete u Sandžaku i Makedoniji u vreme balkanskih ratova. Posle Sarajevskog atentata austrijska štampa i diplomatija prikazaće je kao centralu terora, što ona nije bila; ali stvarno preklapanje članstva sa „Crnom rukom” i sa različitim jugoslovenskim društvima davalo je toj slici dovoljno tla da bude verovana.

Kada se sve to gleda zajedno, slika je raznolika i moralno neudobna. Bilo je tu pesničkog jugoslovenstva i hladne oficirske zavere, čistih idealista i ljudi navučenih na nasilje, naivnih i proračunatih. Te pokrete nije pošteno ni idealizovati ni demonizovati: pripadali su jednoj svetskoj generaciji koja je u istom periodu rađala i ruske narodnjake, italijanske iredentiste i irske revolucionare, sa istim moralnim ambivalentnostima oko političkog nasilja kao oružja oslobođenja. Atentat na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu, kojim će se završiti period mira, bio je samo najdramatičniji — i najsudbonosniji — proizvod te šire, šarolike i nemirne pojave.