Privreda uoči Balkanskih ratova

Uoči Balkanskih ratova Kraljevina Srbija bila je mala zemlja čak i po balkanskim merilima — oko 48.300 kvadratnih kilometara i blizu 2,9 miliona stanovnika. Velika većina živela je na selu, od zemlje, stoke i šljive. Ipak, ako se priđe brojkama bez prevelike strogosti i bez nepotrebne uljuljkanosti, dobija se slika privrede koja je u prethodnoj deceniji prešla više nego što se obično pretpostavlja. Iza seoskog krajolika već su radile pivare, klanice, tekstilne fabrike, rudnici i prvi električni gradski sistemi — moderan okvir oko još uvek tradicionalnog života.

Struktura privrede ostala je jasno agrarna. Procene savremenih ekonomista i kasnijih istoričara slažu se uglavnom oko proporcija: poljoprivreda je davala oko sedamdeset odsto domaćeg proizvoda, industrija i zanati negde oko dvanaest, a trgovina i usluge preostalih osamnaest odsto. Posed je bio sitan, mahom porodični, sa malo viška za tržište. Ipak je upravo to selo, kroz svinje, žito, suve šljive i šljivovicu, hranilo srpski izvoz. Pored toga su išli i voće, koža i sirovo gvožđe, dok se uvozilo ono što zemlja sama nije pravila u dovoljnim količinama — tekstil, mašine, šećer i naftni derivati.

Najveći test te privrede bio je takozvani carinski rat sa Austro-Ugarskom, koji je trajao od 1906. do 1911. godine. Beč je iznenadno zatvorio granicu za srpsku stoku, pre svega za svinje, koje su do tada uglavnom išle na austrijsko i češko tržište. Bio je to udarac usmeren na sam živac srpskog izvoza. Umesto sloma, usledilo je prestrojavanje: modernizovane su klanice u zemlji, otvorene su nove izvozne rute preko Soluna i ka Egiptu, a partneri su se razgranali — Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija, Belgija i Egipat postali su važni kupci. Kada se 1911. trgovina sa Austro-Ugarskom konačno normalizovala, ona se nije vratila na predratni nivo, ali Srbija više nije bila vezana za jedno tržište kao ranije. Taj rast i diversifikacija izvoza, postignuti pod pritiskom, u srpskoj istoriografiji obično se vide kao predratni privredni uspeh, iako je rast dohotka po stanovniku ostao spor.

Fabrike, banke, struja

Industrija je bila mala, ali stvarna. Po popisu iz 1910. godine, u Srbiji je bilo nešto više od četiristo šezdeset preduzeća sa preko pet zaposlenih — što je skroman broj, ali nikako simbolički. Najpoznatija je bila Vajfertova pivara u Beogradu, najveća u zemlji i jedna od najmodernijih na Balkanu, vlasništvo industrijalca Đorđa Vajferta. Radile su klanice osvežene tokom carinskog rata, tekstilne fabrike u Paraćinu i Leskovcu, prve cementare i rudnici uglja u Senjskom Rudniku i kod Aleksinca. Posebno mesto već je imao Borski rudnik bakra, otvoren 1903. godine uz francuski kapital — u narednim decenijama postaće jedan od najznačajnijih privrednih objekata u zemlji.

Iza svega toga stajao je razgranatiji finansijski sistem nego što se obično pretpostavlja. Na vrhu je bila Privilegovana narodna banka, centralna i emisiona ustanova, koja je čuvala dinar i kontrolisala novčanu masu. Oko nje su u Beogradu radile približno dvadeset pet komercijalnih banaka, a po gradovima i varošicama, prema različitim procenama, između osamdeset i sto dvadeset lokalnih štedionica i banaka. Strani kreditori — pre svega francuski Société Générale i bečki Wiener Bankverein — bili su prisutni i kao zajmodavci države i kao učesnici u industrijskim projektima. Srbija je krajem prve decenije veka uveliko bila uvučena u evropske finansijske tokove, što joj je davalo kapital, ali i obavezivalo na disciplinu.

Saobraćaj je polako pratio. Železnička mreža imala je oko hiljadu kilometara pruga, dovoljno da poveže glavne pravce, ali ne i da pokrije zemlju gusto. Rečni saobraćaj na Dunavu i Savi, sa nekoliko parobroda, ostao je značajan za teret. Po varošima su se pojavile prve automobilske rute, dok su telegraf, pošta i telefon u gradovima već bili pouzdani. Posebno svetlo u toj slici daju prve elektrane: Beograd je dobio električnu rasvetu još 1893. godine, Niš i Užice nešto kasnije, a hidroelektrane u Užicu 1900. i u Vučju kod Leskovca 1903. ubrajaju se u najranije u jugoistočnoj Evropi. Bili su to mali objekti, ali simbol jasne namere — da Srbija ne zaostane za novim vekom.

Ako se sve uzme zajedno, slika je dvostruka, i tako je treba pošteno predstaviti. Po procenama bruto domaćeg proizvoda po stanovniku, Srbija je 1910. godine bila otprilike u sredini balkanskog niza, blizu Bugarske, a ispod Grčke — dakle ne na njegovom dnu. Istovremeno, ostala je daleko ispod austrougarskog i nemačkog standarda, sa siromašnim selom, niskom pismenošću i krhkom industrijskom bazom. Bila je to zemlja koja je u prethodnoj deceniji pokazala da može da izdrži udarac, promeni tržišta i izgradi nešto skromne, ali stvarne moderne infrastrukture. Sa takvom privredom Srbija je 1912. godine ušla u Balkanske ratove — još uvek seljačka, ali sa tihim samopouzdanjem da nije mala zato što ne ume, već zato što ima malo prostora i još manje vremena.