Carinski rat sa Austro-Ugarskom

Do 1906. godine srpska privreda visila je o jednoj jedinoj žici. Preko osamdeset pet odsto izvoza odlazilo je u Austro-Ugarsku, a najveći deo tog izvoza bile su žive svinje — sitna mangulica iz Šumadije i Mačve koja je, ugojena na žiru, putovala vozovima ka Budimpešti i Beču. Uz svinje su išle goveda, suve šljive, žito i kože. Bila je to ekonomija dvostruko zavisna: od jednog kupca i od jednog dobavljača. Kada je taj kupac, u leto 1906, naglo zatvorio granicu, učinilo se da Srbiji preti slom. Pet godina kasnije ispostaviće se da je preživela — i da je, plativši visoku cenu, postala drugačija država.

Povod sukobu bio je naizgled tehnički, ali politički prozračan. Srbija je 1904. godine, sa novim kraljem Petrom Karađorđevićem i radikalskom vladom Nikole Pašića, sklopila ugovor sa francuskom firmom Schneider-Creusot o velikom zajmu i nabavci artiljerijskih topova. Beč je očekivao da će taj posao otići češko-austrijskoj Škodi, kako je decenijama bivalo. Kada je odlučeno drugačije, austrougarska diplomatija to je razumela kao otvoreno izlaženje Srbije iz njene privredne i vojne orbite. Pravi razlog za odmazdu, međutim, bio je dublji: mađarski poljoprivredni magnati, gospodari ravnice koja je takođe slala svinje i žito na bečko tržište, dugo su zahtevali da im se srpska konkurencija ukloni. Schneider je bio povod; mađarska kasa pravi pokretač.

Pritisak je u Beograd stigao u obliku dva zahteva. Prvi: novi trgovinski ugovor sa znatno višim carinskim tarifima i strožijim veterinarskim odredbama, koje su praktično mogle u svakom trenutku zatvoriti uvoz srpske stoke. Drugi: obaveza da se topovi, baruti i druga vojna nabavka i ubuduće naručuju u Austro-Ugarskoj. Pašićeva vlada, podržana skupštinskom većinom, odbila je ucenu. Ono što je usledilo nije bio rat oružjem nego rat granicom. Beč je u januaru 1906. zatvorio svoju granicu za uvoz srpske stoke, pravdajući to navodnom epidemijom svinjske kuge. Trgovina svinjama, kičma srpskog izvoza, prekinuta je preko noći.

Bol prve godine, učenje druge

Prva godina bila je teška onako kako se to u istoriji privrede retko vidi. Stočari u Mačvi, Pomoravlju i Šumadiji ostali su sa tovljenicima koje nije imao ko da kupi. Cene su pale, dugovi su rasli, mnogi seljaci su se prvi put suočili sa pravom novčanom oskudicom. U gradovima je porasla nezaposlenost stočnih trgovaca, mešetara i prevoznika. Vlada se trudila da kupi vremena — otvarala je državne otkupne stanice, davala kratkoročne kredite preko Narodne banke i Uprave fondova, ali sve to nije moglo da nadomesti tržište koje je naglo otpalo. Beč je verovao da će glad i tišina vratiti Srbiju za pregovarački sto pod njegovim uslovima. Ta računica se nije obistinila.

Već tokom 1907. i 1908. počele su da se otvaraju nove rute. Srpska vlada, uz pomoć trgovačkih komora i pojedinih banaka, slala je izaslanike u Egipat, Francusku, Nemačku, Italiju i Veliku Britaniju. Egipat, koji je dotada svinje uvozio iz Mađarske, prihvatio je srpsko meso. Francuska, blisko vezana sa Beogradom novim zajmom, otvorila je vrata za suvo meso, salamu i kožu. Nemačka i Italija primale su žito i šljivu. Pošto put preko Austro-Ugarske više nije bio pouzdan, robu je trebalo slati ka jugu — preko Soluna, čime je ta železnička i lučka veza dobila novi privredni smisao. Do 1910. udeo Austro-Ugarske u srpskom izvozu pao je sa preko osamdeset pet na otprilike trideset odsto.

Najtrajnija posledica nije bila promena karte tržišta, nego promena unutar same zemlje. Pošto stranci više nisu hteli žive svinje, neko je morao da ih kolje, soli, suši i pakuje pre nego što napuste Srbiju. Tako je carinski rat ubrzao nastanak prerađivačke industrije kakvu zemlja dotad gotovo nije imala. U Beogradu je proširena Vajfertova klanica, oslonjena na pivarski i preduzetnički kapital Đorđa Vajferta; nove velike klanice nikle su u Šapcu i Smederevu. Uz njih su građene hladnjače, sušare i fabrike salame i konzervi. Železnice su dobile vagone-hladnjače. Izvozni broj počeo je da uključuje stavke koje se ranije nisu ni navodile: suho meso, slanina, salama, prerađena koža. Bilo je to prvo srpsko iskustvo da se sirovina, pre nego što pređe granicu, isplati pretvoriti u proizvod.

Politički efekat bio je još jasniji. Pašićeva vlada — a sa njom i nova dinastija Karađorđevića — mogla je da pokaže da Srbija opstaje ekonomski i bez bečke milosti. Radikalska linija samostalne spoljne politike, oslonjene na Francusku i Rusiju, dobila je opipljiv argument: nije propala zemlja koja je odbila ultimatum. Francuski kapital ušao je u srpske banke, železnice i naoružanje; ruski uticaj jačao je preko diplomatije i crkvenih veza. Beč je, gledajući unazad, sopstvenom rukom isturio Srbiju u suprotni tabor — što će se 1908, u krizi oko aneksije Bosne i Hercegovine, pokazati kao gorko ozbiljna posledica. Carinski rat formalno je okončan 1911. novim trgovinskim ugovorom; on je vratio deo prometa, ali stari obim trgovine sa monarhijom nikada se nije obnovio.

Treba biti pošten i prema ceni. Selo je platilo najteže — naročito u prvoj, najgoroj godini, kada su tovljenici ostajali po torovima a porezi su i dalje stizali. Nova tržišta nisu se osvajala lako: tražila su investicije, ulaganja u kvalitet, učenje stranih propisa i jezika. Mnogi sitni trgovci nestali su iz posla; krupniji kapital, beogradski i strani, dobio je novu ulogu. Pa ipak, kada se gleda u celini, „Svinjski rat” je prvi savremeni primer u srpskoj istoriji da pojam ekonomske samostalnosti nije ostao prazna reč. Bolan, ali prelomljen u korist suverene politike — i upamćen, naročito u radikalskoj tradiciji, kao dokaz da slabija strana može da pobedi ako ima vremena, tržišta i živaca.