Ubistvo Zorana Đinđića

U sredu, 12. marta 2003. godine, malo posle 12 časova i 20 minuta, Zoran Đinđić, predsednik Vlade Republike Srbije, izlazio je iz službenog automobila pred zadnjim ulazom zgrade Vlade u ulici Nemanjinoj u Beogradu. Imao je zakazan sastanak sa švedskim ministrom inostranih poslova. Sa štakom u ruci — nedavno je povredio nogu igrajući fudbal — kretao se sporije nego inače. Sa krova obližnje zgrade u ulici Admirala Geprata, sa udaljenosti od oko sto osamdeset metara, opaljen je hitac iz snajperske puške. Pogodio ga je u stomak. Drugi metak ranio je telohranitelja. Đinđić je hitno prevezen u Urgentni centar, gde je, uprkos pokušaju reanimacije, preminuo u 13 časova i 30 minuta. Imao je pedeset godina.

Vest je u prvim satima delovala nestvarno. Premijer demokratske Srbije, čovek koji je samo dve i po godine ranije, posle 5. oktobra 2000, simbolizovao prelaz iz Miloševićeve države u novo doba, ubijen je nasred Beograda, ispred sopstvene Vlade, u podne. Ispred zgrade su počeli da se okupljaju ljudi. Iste večeri, na vanrednoj sednici, Vlada je proglasila vanredno stanje na celoj teritoriji Srbije — prvo takvo stanje od završetka NATO bombardovanja 1999. godine.

Zemunski klan, Crvene beretke i Akcija Sablja

Istraga je vrlo brzo pokazala da atentat nije bio delo jednog čoveka. Iza njega je stajala mreža koja je spajala organizovani kriminal i delove bivšeg bezbednosnog aparata. Glavni izvršilac bio je Zemunski klan — kriminalna grupa sa sedištem u Zemunu, okupljena oko Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma, do tada već povezana sa nizom otmica, ubistava i ratnih zločina iz devedesetih. Sa njom je bio organski srastao deo Jedinice za specijalne operacije, takozvanih Crvenih beretki — paravojne formacije pri Resoru državne bezbednosti, formirane devedesetih godina, koja je u ratovima radila prljave poslove, a posle 5. oktobra ostala kao naoružana grupa sa sopstvenim interesima. Njen bivši komandant Milorad Ulemek Legija označen je kao organizator atentata. Strelac je bio Zvezdan Jovanović, takođe bivši pripadnik JSO.

Đinđić je tu opasnost video pre atentata. Početkom 2003. otvoreno je govorio da postoje pripreme za njegovo ubistvo, da iza toga stoje „ljudi iz Zemuna” i njihovi zaštitnici u službama. U februaru 2003. neidentifikovani kamion već je pokušao da nasrne na njegovu kolonu na auto-putu kod „Limesa” u Novom Beogradu. Premijer je upozorenja shvatao ozbiljno, ali javnost — i deo političke elite — uglavnom nisu. Smenjivanje ljudi iz JSO i nastavak isporučivanja optuženih Haškom tribunalu bili su upravo ono što su zaverenici hteli da zaustave.

Posle ubistva, vanredno stanje je iskorišćeno za najobimniju policijsku akciju u savremenoj srpskoj istoriji — Akciju Sablja. Tokom marta i aprila 2003. privedeno je više od deset hiljada ljudi; nekoliko hiljada zadržano je u dužim postupcima. Razbijen je Zemunski klan: Dušan Spasojević i Mile Luković ubijeni su prilikom pokušaja hapšenja, ostali članovi pohapšeni. Jedinica za specijalne operacije rasformirana je vladinom odlukom. Otkriveni su delovi mreže koja je godinama otimala, ucenjivala i ubijala — uključujući slučajeve poput otmice i ubistva bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića 2000. godine. Akcija je tih nedelja imala široku podršku, ali su kasnije iz nje izvedene i kritike — pre svega zbog dugog pritvora bez optužnice i zbog toga što su pojedini slučajevi izvan kruga atentata ostali nedovoljno rasvetljeni.

Sudski proces vodio se godinama. Posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu izreklo je 2007. godine prve presude; posle ukidanja i ponovnog suđenja, pravosnažnom presudom 2009. Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović osuđeni su na po četrdeset godina zatvora kao organizator i neposredni izvršilac, dok su ostali članovi grupe dobili višegodišnje kazne. Sud je utvrdio izvršioca, oružje, mesto i logistiku atentata. Ono što je u presudama ostalo manje određeno jeste šire političko zaleđe — pitanje da li je iza Zemunskog klana i Crvenih beretki postojao i organizovaniji krug u politici i bezbednosnim strukturama, ko je tačno pristao i ko je ćutao. To pitanje, koje se u javnosti vodi kao „političko zaleđe atentata”, do danas nije sudski razrešeno; više komisija obrazovanih tokom narednih godina svoj rad nisu privele jasnom kraju.

Đinđić je u trenutku smrti bio premijer reformske Vlade od početka 2001. godine. Doveo je ekonomiju u proces tranzicije, otvorio zemlju prema svetu posle decenije izolacije, izvršio najteže odluke — uključujući isporuku Slobodana Miloševića Haškom tribunalu u junu 2001. — i otvoreno je govorio da Srbija mora da raskine sa kriminalno-bezbednosnim nasleđem devedesetih. Imao je tvrde protivnike i u opoziciji i u sopstvenom taboru. Bio je, kako su pisali savremenici, čovek brzine i odluka, sa darom da složene stvari kaže jednostavno, ali bez toplog političkog dodira sa biračima u svakodnevici. Posle njegove smrti, na ulicama Beograda i drugih gradova okupile su se stotine hiljada ljudi; pogreb 15. marta 2003. bio je jedan od najvećih ispraćaja u savremenoj istoriji grada.

Ubistvo Zorana Đinđića ostalo je jedan od najtežih trenutaka srpske politike posle 2000. godine. Sudski je utvrđeno ko je pucao i ko je organizovao; istorijski i politički, mnoga pitanja o tome šta je atentat zaustavio i ko je sve od njega imao koristi, ostaju otvorena. Zbog toga se 12. mart, godinama kasnije, obeležava ne samo kao dan sećanja na ubijenog premijera, već i kao podsetnik na granicu na kojoj se posttranziciona Srbija prelomila — i na cenu koju je morala da platiti.