Put ka Evropskoj uniji

Posle promena iz oktobra 2000. godine Srbija je iz međunarodne izolacije izašla u svet koji se za nju u međuvremenu već uredio. Centralna i istočna Evropa pripremale su se za veliki talas proširenja Evropske unije iz 2004. godine, a za zemlje zapadnog Balkana smišljen je poseban okvir — Proces stabilizacije i pridruživanja. Nije to bio direktan put u članstvo, nego niz koraka kroz koje je trebalo da prođe svaka država regiona: politička i ekonomska stabilizacija, regionalna saradnja, postepeno usklađivanje propisa, otvaranje tržišta. Beograd je u taj okvir ušao kao deo tadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore, a od 2006, posle crnogorskog referenduma o nezavisnosti, već kao samostalna država.

Najvažniji formalni dokument tog procesa — Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju — Srbija je potpisala u aprilu 2008. godine. Bio je to ugovor koji obavezuje obe strane: Beograd se obavezao na reforme i saradnju, Unija na otvaranje svojih tržišta i, vremenom, na razmatranje članstva. Ali sam potpis nije bio dovoljan da sporazum počne da važi. Države članice tražile su, kao uslov, punu saradnju Srbije sa Haškim tribunalom — pre svega hapšenje preostalih optuženih za ratne zločine. Tek pošto su 2011. godine uhapšeni Ratko Mladić i Goran Hadžić, ratifikacija je krenula, i Sporazum je u punoj snazi stupio na snagu 2013. godine.

U međuvremenu, u martu 2012, Srbija je dobila status kandidata za članstvo. Bio je to simbolično važan korak: prvi put posle dugih ratnih i poratnih godina, evropski savet je jednu državu naslednicu Jugoslavije svrstao među zvanične kandidate. Otvaranje pregovora usledilo je u januaru 2014. godine. Time je počela faza u kojoj se proces meri ne deklaracijama, nego pregovaračkim poglavljima — tehničkim i pravnim oblastima u kojima Srbija mora da uskladi svoje zakone i praksu sa pravom Unije. Poglavlja su otvarana postepeno, neka su zatvarana, neka su godinama stajala u mestu, a tempo je sve više zavisio od političkih, a ne samo pravnih ocena.

Prepreke i otvorena pitanja

Najteža tema jeste odnos sa Prištinom. Pitanje Kosova ušlo je u sam okvir pregovora kroz posebno poglavlje 35, koje od Beograda zahteva ono što se u briselskom rečniku zove „normalizacija odnosa sa Prištinom“. Šta tačno znači puna normalizacija, koliko mora da ide daleko i da li uključuje neki oblik priznanja — ostaje predmet sporenja i u Beogradu i u Briselu, i napredak po tom poglavlju često uslovljava i tempo celog procesa. Pregovori vođeni pod pokroviteljstvom Unije doneli su tehničke sporazume i kasnije širi okvirni dogovor, ali su istovremeno pokazali koliko je razmak između strana ostao dubok.

Drugo veliko područje jesu poglavlja 23 i 24 — pravosuđe i osnovna prava, te sloboda, bezbednost i pravda. To su poglavlja u kojima se ocenjuje vladavina prava: nezavisnost sudstva, borba protiv korupcije, položaj manjina, sloboda medija. Izveštaji Evropske komisije i nezavisnih organizacija godinama upozoravaju da napredak po ovim pitanjima ide sporo, a u nekim oblastima da je u zastoju ili nazadovanju. Pažnja je posebno usmerena na slobodu medija — vlasničku koncentraciju, pritiske na novinare, položaj javnog servisa — i na izborne uslove, gde su domaća i međunarodna posmatračka tela u više navrata tražila ozbiljne ispravke.

Poseban sloj problema otvorio se posle ruske invazije na Ukrajinu 2022. godine. Od država kandidata za članstvo Unija očekuje rastuće usklađivanje sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom, što je u praksi pre svega značilo pridruživanje sankcijama protiv Rusije. Srbija je glasala protiv ruske agresije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, ali se sankcijama nije pridružila. Beograd taj stav obrazlaže energetskom zavisnošću, istorijskim vezama i pitanjem Kosova; Brisel ga vidi kao sve veću razliku u spoljnoj politici. Razmak po tom pitanju ostao je jedan od stalnih spornih čvorova u pregovorima.

U pozadini se kreće i raspoloženje javnosti. U prvim godinama posle 2000. podrška članstvu u Uniji bila je visoka, često iznad dve trećine ispitanika. S vremenom je padala — uz zamor od pregovora, uz osećaj da se uslovi stalno pomeraju, uz dugi pritisak oko Kosova i sve glasniju kritiku Unije u domaćim medijima. U pojedinim merenjima posle 2020. podrška je padala i ispod pedeset odsto, dok je u drugim ostajala iznad te granice; brojke se razlikuju od istraživanja do istraživanja i treba ih čitati oprezno, ali smer promene je jasan. Istovremeno, ekonomske veze sa Unijom ostale su dominantne — najveći deo srpskog izvoza, uvoza i stranih ulaganja i dalje dolazi sa tržišta država članica.

Sve to čini srpski put ka Evropskoj uniji onim što jeste — dugačkim, otvorenim i osporavanim procesom, i u zemlji i van nje. U Briselu se menjaju prioriteti i raspoloženje prema proširenju, u Beogradu se menjaju vlade i koalicije, a između stoje pitanja koja se ne rešavaju ni brzo ni jednim potezom — Kosovo, vladavina prava, mediji, spoljnopolitičko usklađivanje. Ishod nije unapred poznat. Završni datum, ako ga uopšte bude, zavisiće od mnogo odluka koje tek treba da budu donete, na obe strane. Ono što se već može reći jeste da je sam proces, sa svojim sporazumima, poglavljima i izveštajima, u poslednje dve decenije postao jedan od glavnih okvira u kojima se srpska država reformiše, raspravlja sa sobom i traži svoje mesto u savremenoj Evropi.