Kako se istorija pamti i obeležava

Istorija jednog naroda nije samo skup događaja koji su se dogodili. To je i način na koji se ti događaji kasnije pamte, prepričavaju, obeležavaju i — ponekad — prećutkuju. Između onoga što se zaista zbilo i onoga što jedno društvo o sebi zna postoji čitav sloj rada: udžbenika, praznika, spomenika, filmova, porodičnih priča i crkvenih službi. Taj sloj se menja u vremenu. Ono što je u jednoj epohi bilo središte sećanja, u drugoj može da uđe u senku; ono što je bilo skriveno, može da izađe na svetlo. Razumeti kako Srbija pamti svoju prošlost znači razumeti i taj rad sećanja, ne samo same događaje.

Najvidljiviji oblik javnog sećanja jesu državni praznici. Dan državnosti obeležava se 15. februara, na Sretenje. Taj datum spaja dva događaja: izbijanje Prvog srpskog ustanka u Orašcu 1804. i donošenje Sretenjskog ustava u Kragujevcu 1835, jednog od prvih ustava u istočnoj Evropi. Time savremena Srbija svoju državnost vezuje za ustanak protiv osmanske vlasti i za rani pokušaj ustavnog uređenja — dakle, i za otpor i za zakon. Dan primirja u Prvom svetskom ratu obeležava se 11. novembra, na dan kada je 1918. potpisano primirje u Kompjenju, a u Srbiji se uz njega nosi i prirodna oznaka, cvet Ramonde nathaliae. Dan pobede nad fašizmom, 9. maj, podseća na 1945. i kraj Drugog svetskog rata. Uz to ide i Vidovdan, 28. juni — datum koji je istovremeno verski praznik i sećanje na Kosovsku bitku 1389, kao i na više potonjih događaja vezanih za isti dan.

Pored praznika, sećanje se prenosi i kroz školske programe. Generacije đaka uče istoriju po udžbenicima koji se s vremena na vreme menjaju — u izboru tema, u tonu, u tome šta se ističe a šta samo pomene. Udžbenik iz osamdesetih nije isti kao udžbenik iz dvehiljaditih; ni jedan ni drugi nisu „neutralni” u apsolutnom smislu, jer svaki put neko mora da odluči šta će u kratak školski čas stati. Slično važi i za muzeje. Narodni muzej, Vojni muzej, Muzej istorije Jugoslavije, lokalni zavičajni muzeji — svaki od njih oblikuje sliku prošlosti svojim izborom predmeta, postavki i pratećih tekstova.

Posebno mesto u javnom sećanju zauzimaju godišnjice. Stogodišnjica Cera 2014, stogodišnjica proboja Solunskog fronta 2018, oslobođenje Beograda 20. oktobra 1944, godišnjice ratova devedesetih — svaki od tih datuma povlači za sobom komemoracije, polaganja venaca, dokumentarne emisije i članke. Neke organizuje država, neke vojska, neke crkva, neke udruženja građana. U toj gustini lako se previdi koliko posla stoji iza svakog takvog dana.

Izborna priroda sećanja

Već iz ovog kratkog pregleda vidi se da javno sećanje nije ravnomerno. Neki događaji se obeležavaju mnogo, drugi manje, treći gotovo nikako. Kosovska bitka i Solunski front, na primer, decenijama su među najprisutnijim temama — i u školi i u crkvi i u književnosti. S druge strane, žrtve komunističkog nasilja posle 1945, pogubljenja bez suđenja, sudbine zatvorenika na Golom otoku ili u drugim logorima, kao i sudbina poraženih jedinica koje su 1945. krenule ka Austriji i tamo dočekale poslednje ratne dane, dugo su bile odsutne iz zvaničnog sećanja. Tek od devedesetih godina, a postepeno i sistematski tek u dvehiljaditim, te teme su počele da ulaze u istoriografiju, u medije i, u manjoj meri, u javne komemoracije. To ne znači da su time „rešene”; znači samo da su izašle iz tišine.

Ratovi devedesetih posebno su težak primer. Različite zajednice — u Srbiji, u susednim državama i u dijaspori — pamte iste događaje na teško uskladive načine. Brojevi žrtava, pravna kvalifikacija zločina, pitanje odgovornosti političkih i vojnih vrhova: sve su to teme oko kojih i istorijska struka još radi. Rad sećanja na te ratove još je u toku i, najverovatnije, tek buduće generacije moći će da ga urade sa više staloženosti.

Treba imati u vidu i to da se naglasci menjaju u dužim ciklusima. U vreme socijalističke Jugoslavije, središte javnog sećanja bila je Narodnooslobodilačka borba: partizanski spomenici, ulice i škole nazvane po junacima rata, masovne komemoracije bitaka na Sutjesci i Neretvi. Posle 1990, taj sloj sećanja je delom izgubio zvaničnu podršku, dok je istovremeno ojačala pažnja prema srpskoj vojsci u dva svetska rata, prema crkvenoj istoriji, prema žrtvama komunizma i prema starijim, predratnim slojevima nacionalne tradicije. Ni jedna ni druga slika nije potpuna sama za sebe.

Pored države i javnih ustanova, sećanje nose još dva važna toka. Jedan je porodični: priče deda i baka o ratu, o izbeglištvu, o seobama, o životu pod različitim vlastima — sloj koji se prenosi za stolom, bez papira, i koji često zna stvari kojih u udžbeniku nema. Drugi je crkveni: Srpska pravoslavna crkva ima sopstveni kalendar svetih i mučenika, sopstvene parastose i pomene, i kroz njih čuva sećanje na ličnosti i događaje koje država ne mora uvek istaći. Ta tri toka — državni, porodični i crkveni — ne moraju da se slažu u svemu, ali zajedno čine bogatije pamćenje nego svaki ponaosob.

Najzad, vredi reći jednu očiglednu stvar koja se često zaboravi. Svaki narod bira koje delove svoje prošlosti čini vidljivim — to nije osobenost Srbije. Francuska, Nemačka, Poljska, Grčka, sve one prolaze kroz iste rasprave: koje datume slaviti, kojim žrtvama dati ime ulice, koje stranice udžbenika prepisati. Te rasprave su zdrave dok ostaju rasprave; postaju opasne tek kada se pretvore u jedinu dozvoljenu istinu. Cilj ovog kursa nije bio da ponudi jednu takvu istinu, nego da pruži građu — događaje, ličnosti, brojeve, izvore — od kojih svako može, mirno i ozbiljno, da sastavi sopstvenu sliku.