Istorija Srbije — pogled unazad i unapred

Iza nas je tri stotine šezdeset i pet dana. Ako je ovaj kurs ispunio svoju nameru, sada drugačije gledate i na kartu, i na praznike u kalendaru, i na imena ulica kojima svakog dana prolazite. Sve to ima svoju prošlost, i ta prošlost vam više nije strana. Pred ovom poslednjom lekcijom vredi se zaustaviti i pogledati šta smo zajedno prešli.

Krenuli smo iz vremena bez ijednog napisanog reda — sa obale Dunava u Đerdapu, iz Lepenskog Vira i iz neolitskih sela starčevačke i vinčanske kulture. Prošli smo kroz vekove ilirskih i keltskih plemena, kroz rimske gradove, palate kasne antike i careve rođene na ovom tlu. Pratili smo doseljavanje Slovena, prve srpske kneževine i uspon dinastije Nemanjić — vreme krune i zadužbine, Svetog Save i Dušanovog zakonika. Posle vrhunca došao je pad: Kosovska bitka, Despotovina i konačni gubitak države. Vekovi pod osmanskom i habzburškom vlašću naučili su nas kako narod opstaje bez države — kroz crkvu, jezik, seobe i tihu izdržljivost. Onda je u Orašcu i u Takovu izrastao novi početak; iz Srpske revolucije rodila se moderna država, koja je u jednom veku prošla put od pašaluka do kraljevine sa ustavom, strankama i evropskim ugledom. Doživela je oba svetska rata i ogromnu cenu pobeda, stvorila i izgubila Jugoslaviju, prošla kroz ratove devedesetih i demokratske promene, i stigla do sadašnjosti — Srbije koja se još uvek definiše, kao i njeno mesto u svetu.

Kroz sve to vraćalo se nekoliko motiva. Prvi je odnos prema državi: koliko je teško izgraditi instituciju, a koliko je lako razgraditi je. Drugi je crkva — pravoslavna crkva nije samo verska zajednica, ona je čuvarka pismenosti, jezika i identiteta u stolećima kada nije bilo države. Treći motiv je granica: srpske zemlje su vekovima ležale između velikih sila — Vizantije, Mletaka, Ugarske, Osmanskog carstva, Habzburga, kasnije velikih sila dvadesetog veka — i taj položaj je dobrim delom odredio i njihovu sudbinu i njihov karakter. Četvrti je svakodnevica: njiva, manastir, čaršija, kućno ognjište — ono što se u zvaničnim hronikama retko pominje, a bez čega ničega drugog ne bi bilo.

Tih motiva nije bilo moguće videti u jednoj jedinoj lekciji. Jedan dan nudi sliku — godina dana nudi pravac. To je smisao dnevnog ritma na koji ste pristali kada ste otvorili prvi dan: znanje izgrađeno strpljivo, malim koracima, drugačije je od znanja koje se nakupi za jedno popodne. Ono je tiše, ali traje.

Šta sada s tom istorijom

Istoriju nije teško zloupotrebiti. Najčešće se zloupotrebi tako što se od nje uzme samo ono što potvrđuje već donet zaključak — slavna pobeda kao dokaz vrednosti naroda, tuđa krivica kao razlog za današnju ljutnju. Takvo korišćenje istorije nije razumevanje, nego naoružavanje. Kurs koji ste prošli pokušao je da ide drugim putem: da ne ćuti o teškim mestima, ali i da ih ne pretvara u oružje; da ne preuveličava pobede, ali i da ih ne umanjuje; da o mitovima govori kao o pojavama koje treba razumeti, a ne kao o činjenicama koje treba potvrditi.

Istorija najbolje služi kada nije sredstvo, nego osvetljenje. Kada vam pomaže da bolje razumete čoveka pored sebe — i suseda u Beogradu, i u Sarajevu, i u Prištini, i u Skoplju. Kada vas naoruža protiv lakovernosti, jer onaj ko zna kako su mitovi nastajali kroz vekove teže nasedne na nove. Kada vas učini blažim, ali i jasnijim — jer pošten pogled na prošlost po pravilu odbija i jeftin ponos i jeftinu gorčinu. I, na kraju, kada vas uvede u zajednicu mnogo veću od današnjeg dana: u dugu povorku naraštaja koji su živeli na ovom prostoru pre nas i koji će dolaziti posle.

Jer istorija nije zatvorena. Svaka generacija je u njoj iznova — ne kao posmatrač, nego kao učesnik. Ono što danas radimo, izgovaramo i pišemo postaće jednog dana izvor neke buduće lekcije; način na koji o prošlosti govorimo već sada oblikuje ono što će se o nama tek pamtiti. Otud je pogled unazad i pogled unapred ista radnja: razumeti odakle dolazimo, da bismo razumeli šta s tim sada činimo. Kraj ovog kursa nije zato kraj učenja, nego trenutak kada se učenje seli sa stranice u svakodnevicu — u razgovor sa porodicom, u izbor knjige, u glas kojim pričate detetu o vremenu pre njega.

Hvala što ste prošli sa ovim kursom celu godinu. Istorija Srbije u sledećoj generaciji neće biti ista kao danas — pisaće je oni koji budu znali kako se ona čita, kritički, mirno i bez straha. Sada ste i vi među njima. Putovanje se završava ovde, ali pravac koji ste izabrali, dan po dan, ostaje vaš.