Istorija Srbije — pogled unazad i unapred

Iza nas je tri stotine šezdeset i pet dana. Ako je ovaj kurs ispunio svoju nameru, sada drugačije gledaš i na kartu, i na praznike u kalendaru, i na imena ulica kojima svakog dana prolaziš. Sve to ima svoju prošlost, i ta prošlost ti više nije strana. Pred ovom poslednjom lekcijom vredi se zaustaviti i pogledati šta smo zajedno prešli.

Krenuli smo iz vremena bez ijednog napisanog reda — sa obale Dunava u Đerdapu, iz Lepenskog Vira i iz neolitskih sela starčevačke i vinčanske kulture. Prošli smo kroz vekove ilirskih i keltskih plemena, kroz rimske gradove, palate kasne antike i careve rođene na ovom tlu. Pratili smo doseljavanje Slovena, prve srpske kneževine i uspon dinastije Nemanjić — vreme krune i zadužbine, Svetog Save i Dušanovog zakonika. Posle vrhunca došao je pad: Kosovska bitka, Despotovina i konačni gubitak države. Vekovi pod osmanskom i habzburškom vlašću naučili su nas kako narod opstaje bez države — kroz crkvu, jezik, seobe i tihu izdržljivost. Onda je u Orašcu i u Takovu izrastao novi početak; iz Srpske revolucije rodila se moderna država, koja je u jednom veku prošla put od pašaluka do kraljevine sa ustavom, strankama i evropskim ugledom. Doživela je oba svetska rata i ogromnu cenu pobeda, stvorila i izgubila Jugoslaviju, prošla kroz ratove devedesetih i demokratske promene, i stigla do sadašnjosti — Srbije koja još uvek određuje sebe i svoje mesto u svetu.

Kroz sve to vraćalo se nekoliko motiva. Prvi je odnos prema državi: koliko je teško izgraditi instituciju, a koliko je lako razgraditi je. Drugi je crkva — pravoslavna crkva nije samo verska zajednica, ona je čuvarka pismenosti, jezika i identiteta u stolećima kada nije bilo države. Treći motiv je granica: srpske zemlje su vekovima ležale između velikih sila — Vizantije, Mletaka, Ugarske, Osmanskog carstva, Habzburga, kasnije velikih sila dvadesetog veka — i taj položaj je dobrim delom odredio i njihovu sudbinu i njihov karakter. Četvrti je svakodnevica: njiva, manastir, čaršija, kućno ognjište — ono što se u zvaničnim hronikama retko pominje, a bez čega ničega drugog ne bi bilo.

Tih motiva nije bilo moguće videti u jednoj jedinoj lekciji. Jedan dan nudi sliku — godina dana nudi pravac. To je smisao dnevnog ritma koji je počeo onog jutra kada se otvorio prvi dan: znanje izgrađeno strpljivo, malim koracima, drugačije je od znanja koje se nakupi za jedno popodne. Ono je tiše, ali traje.

Šta sada s tom istorijom

Istoriju nije teško zloupotrebiti. Najčešće se zloupotrebljava tako što se od nje uzme samo ono što potvrđuje već donet zaključak — slavna pobeda kao dokaz vrednosti naroda, tuđa krivica kao razlog za današnju ljutnju. Takvo korišćenje istorije nije razumevanje, nego naoružavanje. Kurs koji je sada iza tebe pokušao je da ide drugim putem: da ne ćuti o teškim mestima, ali i da ih ne pretvara u oružje; da ne preuveličava pobede, ali i da ih ne umanjuje; da o mitovima govori kao o pojavama koje treba razumeti, a ne kao o činjenicama koje treba potvrditi.

Istorija najbolje služi kada nije sredstvo, nego osvetljenje. Kada ti pomaže da bolje razumeš čoveka pored sebe — i suseda u Beogradu, i u Sarajevu, i u Prištini, i u Skoplju. Kada te naoruža protiv lakovernosti, jer onaj ko zna kako su mitovi nastajali kroz vekove teže naseda na nove. Kada ti donese više blagosti, ali i jasnoće — jer pošten pogled na prošlost po pravilu odbija i jeftin ponos i jeftinu gorčinu. I, na kraju, kada te uvede u zajednicu mnogo veću od današnjeg dana: u dugu povorku naraštaja koji su živeli na ovom prostoru pre nas i koji će dolaziti posle.

Jer istorija nije zatvorena. Svaka generacija je u njoj iznova — ne kao posmatrač, nego kao učesnik. Ono što danas radimo, izgovaramo i pišemo postaće jednog dana izvor neke buduće lekcije; način na koji o prošlosti govorimo već sada oblikuje ono što će se o nama tek pamtiti. Otud je pogled unazad i pogled unapred ista radnja: razumeti odakle dolazimo, da bismo razumeli šta s tim sada činimo. Kraj ovog kursa nije zato kraj učenja, nego trenutak kada se učenje seli sa stranice u svakodnevicu — u razgovor sa porodicom, u izbor knjige, u glas kojim pričaš detetu o vremenu pre njega.

Hvala ti što je ova godina sa kursom bila i tvoja. Istorija Srbije u sledećoj generaciji neće biti ista kao danas — pisaće je oni koji budu znali kako se ona čita, kritički, mirno i bez straha. Sada si i ti među njima. Putovanje se završava ovde, ali pravac izabran dan po dan ostaje tvoj.