Pitanje Kosova posle 1999.

Kada se u junu 1999. godine, posle jedanaest nedelja NATO bombardovanja, jugoslovenska vojska i policija povukla sa Kosova, na to područje stupile su međunarodne snage i privremena civilna uprava. Pravni okvir bio je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, doneta 10. juna te godine. Rezolucija je potvrdila „suverenitet i teritorijalni integritet” Savezne Republike Jugoslavije, a istovremeno uspostavila „suštinsku autonomiju” Kosova pod međunarodnom upravom. Pitanje konačnog statusa svesno je ostavljeno za kasnije — kao otvoreno čvorište koje će u narednim decenijama oblikovati i srpsku politiku i odnose Beograda sa svetom.

Civilnu upravu preuzela je Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK, dok su za bezbednost bile odgovorne snage KFOR-a pod komandom NATO-a. Bio je to, formalno, protektorat — područje pod međunarodnom administracijom, gde je suverenitet Beograda bio priznat na papiru, ali ne i sproveden u praksi. Oslobodilačka vojska Kosova je razoružana i delom transformisana u Kosovski zaštitni korpus, a političke institucije počele su da se grade na lokalnom nivou. Istovremeno je krenuo i drugi tok, manje vidljiv u svetskim izveštajima: u nedeljama posle juna 1999. veliki broj kosovskih Srba, Roma i drugih nealbanskih stanovnika napustio je svoje domove, pod pritiskom osvete, pretnji i nasilja. Po registraciji Komesarijata za izbeglice i UNHCR-a iz marta 2000, u Srbiji je bilo 187.129 raseljenih sa Kosova; kasnije se navodi oko dvesta hiljada, mada se brojke razlikuju zavisno od izvora.

Prvi veliki potres dogodio se u martu 2004. godine. Posle vesti o utapanju albanske dece, čije okolnosti nikada nisu do kraja razjašnjene, na Kosovu je 17. i 18. marta izbio širok talas nasilja usmeren prvenstveno protiv preostalih Srba, njihovih kuća i pravoslavnih crkava i manastira. U dva dana ubijeno je devetnaest ljudi, povređeno ih je blizu hiljadu, a oko četiri hiljade ljudi proterano iz svojih sela i gradova. Spaljeno je ili teško oštećeno više desetina crkava i manastira, među njima i zdanja srednjovekovnog značaja. Mart 2004. većina međunarodnih posmatrača označila je kao prelomnu tačku — kao trenutak kada je postalo jasno da privremena uprava ne može trajno odlagati statusno pitanje, ali i da povratak Srba i suživot ostaju krhki.

Ahtisarijev plan i 17. februar 2008.

Statusni proces pokrenut je krajem 2005, pod okriljem Ujedinjenih nacija, a vodio ih je bivši finski predsednik Marti Ahtisari. Njegov tim ponudio je 2007. takozvani Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova — plan koji je predviđao „nadgledanu nezavisnost”, sa široko zagarantovanim pravima srpske zajednice, posebnim statusom za Srpsku pravoslavnu crkvu i decentralizacijom u opštinama sa srpskom većinom. Srbija je plan odbila, smatrajući da prelazi okvir Rezolucije 1244 i da nameće rešenje na štetu njenog suvereniteta. U Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija Rusija je jasno stavila do znanja da će svaku takvu odluku blokirati, pa do rezolucije o statusu nikada nije ni došlo.

U toj pat-poziciji, 17. februara 2008. godine, Skupština Kosova u Prištini je jednostrano proglasila nezavisnost. Premijer Hašim Tači pročitao je deklaraciju kojom se Kosovo definiše kao demokratska, sekularna i multietnička republika, uz preuzimanje obaveza iz Ahtisarijevog plana. Republika Srbija — i tadašnja vlast predsednika Borisa Tadića i premijera Vojislava Koštunice — odmah je odbila da prizna jednostrani akt. Beograd je takvu odluku označio kao kršenje međunarodnog prava i sopstvenog ustava, a opozvao je ambasadore iz prvih zemalja koje su priznale nezavisnost. Sjedinjene Države i veći deo članica Evropske unije priznale su Kosovo brzo. Rusija, Kina, Indija, Brazil i nekoliko zemalja Evropske unije nisu — i ne priznaju. Do danas Kosovo priznaje oko stotinu ili nešto više država članica Ujedinjenih nacija, zavisno od izvora, a taj broj se povremeno menja kako pojedine zemlje povlače priznanje.

Srbija je iste godine, preko Generalne skupštine UN, zatražila savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde u Hagu o tome da li je proglašenje nezavisnosti u skladu sa međunarodnim pravom. Sud je u julu 2010. dao mišljenje da sam akt deklaracije, u datim okolnostima, ne predstavlja kršenje međunarodnog prava. Pravnici su, međutim, odmah upozorili da to nije bila presuda o zakonitosti samog državnog statusa Kosova, niti o obavezi drugih država da ga priznaju — već usko mišljenje o tekstu i činu deklaracije. Tumačenja u Beogradu i Prištini, kao i u svetu, otišla su u suprotnim smerovima, i mišljenje suda nije sklonilo statusno pitanje sa stola.

Uz posredovanje Evropske unije pokrenut je tehnički, a zatim i politički dijalog Beograda i Prištine. Prvi važan rezultat bio je takozvani Briselski sporazum iz aprila 2013, kojim se predviđalo, između ostalog, formiranje Zajednice srpskih opština na Kosovu — udruženja sa određenim ovlašćenjima u oblasti obrazovanja, zdravstva i lokalnog razvoja. Više od decenije kasnije, Zajednica nije zaživela, što ostaje jedna od glavnih tačaka spora. Ohridski sporazum iz 2023. godine, u drugoj fazi dijaloga, nije doneo međusobno priznanje, ali jeste, makar na papiru, „normalizaciju” odnosa i prihvatanje državnih simbola. Stvarno sprovođenje, naročito na severu Kosova, ostalo je otežano krizama, barikadama i povremenim oružanim incidentima.

Za kosovske Srbe, posebno one u severnoj Mitrovici i u enklavama južno od Ibra, dve i po decenije posle 1999. obeležene su nesigurnošću: pitanjima imovine, povratka, jezika, slobode kretanja, kao i odnosa sa institucijama u Prištini i Beogradu. Sa srpske strane, status je do danas otvoreno pitanje — pravno neprihvaćen, politički sporan, a istovremeno svakodnevno prisutan u životu ljudi sa obe strane administrativne linije. Ovaj kurs ne donosi sud o tome ko je u pravu; donosi prikaz onoga što se dogodilo i kako se o tome različito misli. Kosovo posle 1999. ostaje jedno od ključnih, nerešenih pitanja savremene Srbije — i jedan od onih čvorova koji buduće generacije, na sve strane, tek moraju da odreše.